„Ne umanjujući problem koji imamo demografski, realni podaci, a to su oni koji su zavedeni, pokazuju da je u 2018. iz Srbije otišlo 6.500, a u prvih šest meseci ove godine 3.000 ljudi. To su jedini pravi podaci koje imamo“, rekao je pre dva dana ministar rada Zoran Đorđević i ostao živ.
Bila je to tog dana, u četvrtak, ekskluziva (drugu s događaja na kom se razgovaralo o minimalnoj ceni rada nismo imali) jer već godinama mediji i razni istraživači pokušavaju da dođu do tačnog podatka o tome koliko ljudi napušta Srbiju. Bez uspeha. Jedini podaci sa kojima smo baratali za sve ovo vreme bili su oni Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj da je od 2000. naovamo iz naše zemlje otišlo više od 654.000 ljudi.
Jedno drugo istraživanje pokazalo je da Srbiju napušta između 49.000 i 60.000 ljudi godišnje. A kao relevantan može da posluži i podatak nemačke Savezne službe za migracije prema kojoj se samo u 2017. u Nemačku doselilo čak 29.000 ljudi iz Srbije.
Neko je debelo omanuo. A možda su se ministru i njegovim službama prijavili samo rođaci koji su otišli. U tom slučaju, u redu je. Jer zašto bi se neko odjavio da odlazi. Spakuješ stvari, srećan što ideš na bolje radno mesto ili nesrećan što moraš da ideš zbog posla u neku drugu državu i pre nego što sedneš u avion, odlučiš da se prijaviš državi da se otišao.
Ne sumnjam da je ministar dobio ove podatke i da se zaista toliko ljudi prijavilo da je otišlo. Ali da su ovo „pravi“ i „realni“ podaci – teško.
Kako kreće predizborna kampanja reči ministra Đorđevića možda imaju nameru da smire strasti i poruče onima koji ostaju da nije baš sve tako crno. A crno je. Za to nam ne treba ni ministar, ni statistika. Dovoljno je da se okrenemo oko sebe.
A to zna i ministar Đorđević. Jer zbog čega bi početkom godine onda pravio tim sa beskonačno mnogo eksperata koji bi se bavio praćenjem ekonomskih migracija (koji doduše još nikakve zaključke nije doneo, ni mere sproveo). I koga taj tim u ovakvoj državi može da vrati ili spreči da ode. Čime ova vlast misli da zaustavi one koji odlaze?
Fabrikama stranih investitora koje smo subvencionisali, a koje šakom i kapom nude radna mesta na kojima da biste dobili više od minimalca morate da radite treće smene i vikende? Ili zdravstvenim sistemom u kome na hitne preglede morate da čekate mesecima, a magnetne rezonance ne možete ni da dočekate – ako nemate vezu? Zavirite malo u domove zdravlja i bolnice da vidite koliko je zdravstvenih radnika ostalo? Da vidite ko nas leči i čime. Ni aspirin nemaju da vam daju.
Novi trgovi, fontane, putevi – sve je to sjajno, ali to ne leči ništa, osim možda sujete i kompleksa određenih ljudi, ali šta narod od toga ima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
