Jedna partija

To je više nego sve parlamentarne stranke zajedno u 21 članici Evropske unije. Ali je, budući da je blizu 10 odsto ukupnog stanovništva, na nivou koji vladajuća DPS ima u razmerama Crne Gore – oko 55.000 članova.

I još uvek je nešto manje nego u Rusiji, gde od 150 miliona stanovnika vladajuća Jedinstvena Rusija ima skoro dva miliona članova.

Sociolozi pravilno zaključuju da smo zapravo i dalje u jednopartijskom sistemu, budući da je prema dostupnim podacima, Savez komunista Srbije imao oko 900.000 članova.

Ako razigramo taj zaključak, mogli bi da kažemo i da smo u dvopartijskom sistemu, u kome postoje samo dve vladajuće partije, pored SNS i Dačićev SPS. Budući da socijalisti uzimaju na izborima oko 400.000 glasova, što kad se sabere sa članovima SNS, daje oko milion ljudi, koji nevoljno nose taj naš politički antisistem.

Naziv antisistem mu dobro pristaje, budući da je njegova duša korupcija, podmićivanje, prljavi kapital, i gramzivo bogaćenje ne na tržištu, nego na račun javnog interesa, za šta je neophodna i zaštićena saradnja sa klasičnim kriminalcima.

Taj dvopartijski antisistem za svoje članove ima odlike globalne megakompanije – zavisno od ulaganja i sposobnosti da se „probije“ moguć je i profit. Obični ljudi, ta armija od preko pola miliona članova, ulaže svoju političku slobodu, svoj glas, glasove svoje porodice, svoju lojalnost i – svoju radnu obavezu.

A to je prisustvo mitinzima, događajima od važnosti za SNS i njenog lidera, i slično. Zauzvrat ima nadu da će dobiti državno radno mesto ili nešto drugo u vezi s državnim davanjima, iako to nije nikakvo vlasništvo SNS, a još manje pravo „top menadžmenta“ SNS da time raspolaže i udeljuje po ličnom nahođenju.

Zašto ljudi na to pristaju – i jeste i nije složeno pitanje.

Nije, jer će jednostavno odgovoriti da moraju i da nijedna vlast ovde nije bila dobra za građane još od Nemanjića. Složeno je međutim to što taj antisistem ne može da opstane a da ne jede samog sebe.

Ono što bi se u nekom slobodnijem društvu ispoljavalo kao borba dve politički i interesno podeljene grupe – na primer konzervativnije i liberalnije, koje bi se smenjivale na vlasti i opoziciji, makar i dugim periodima, potisnuto je u antisistem.

Zato unutar SNS-a besni jača borba nego između naprednjaka i njihovih arhineprijatelja u tom slabašnom Savezu za Srbiju. Samo je jedno pravilo u toj borbi – da nema pravila.

I zato se spolja ni neće znati ni videti kada će SNS pući i izgubiti vlast i kada će se njenih pola miliona članova pretvarati da ni ne znaju da je ta stranka postojala, a kamoli da su u njoj bili.