Josipovićev primer

Posle sticanja nezavisnosti odnosi Hrvatske s Izraelom bili su loši zbog Tuđmanovog negiranja zlodela „nacionalnih revolucionara“, kako je nazivao ustaše. Diplomatski odnosi uspostavljeni su tek 1997, a Izrael je ambasadu u Hrvatskoj otvorio mnogo kasnije, 2005. Posle toga, zbližavanje dobija na zamahu što je najbolje potvrdila poseta predsednika Šimona Peresa Hrvatskoj 2010.

Ali Josipović je u svom izvinjenju, u prisustvu Peresa i premijera Benjamina Netanjahua, otišao dalje od puke pragme kada je „stojeći pred decom Hrvatske“ zatražio oproštaj ne samo od Jevreja, već i od svih drugih žrtava. U nastavku govora je bio konkretniji rekavši da su „u izvitoperenom umu ustaša“ sa lica Zemlje morali da budu pometeni „nearijevci“, pomenuvši najpre Srbe.

Nije morao, iako su Srbi bili najbrojnije žrtve. Da je bio račundžija, Josipović bi se fokusirao na hrvatsko-izraelsku bilateralu, izvinio se za holokaust i završio posao. Ovako je demonstrirao ne samo ljudski stav da sve žrtve endehazije u svakoj prilici zaslužuju poštovanje, već i da iskreno radi na unapređenju odnosa u regionu. A narečeno pometanje sa lica Zemlje se ne sme zaboraviti, jer, kako je rekao, „naša deca moraju znati šta je dobro, a šta zlo“.

Naravno, ostaju kontroverze kojih u politici uvek ima. Ugledni Haarec je podsetio na jednu: da je Josipović ne tako davno posle odlaska u Jasenovac posetio i Blajburg što je „izjednačavanje žrtava fašizma i komunizma“. Druga je Josipovićevo naglašavanje da je u Hrvatskoj „antifašistički pokret bio široko rasprostranjen“ i da je i sam „sin Titovog partizana“.

Deo je to upornih nastojanja (zvanične) Hrvatske da svetu pokaže svoje lepše istorijsko lice i težnje da takva slika prevlada. Posao legitiman, ali nezahvalan i, dakle, ne bez kontroverzi. Nisu li Hrvatskoj dovoljni pobeda u ratu 1995. i lepo lice sadašnjice sa ulaskom u EU, treba li joj i povratak u prošlost, u Drugi svetski rat, da tamo po drugi put nesumnjivo pobedi?