Kamen u cipeli

Teme razgovora, kao i poslednjih nekoliko godina, jesu lociranje i hapšenje haških begunaca Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Saradnja u dostavljanju tražene dokumentacije i oslobađanju svedoka čuvanja državne tajne besprekorno funkcioniše, jasno je izražena politička volja da se begunci uhapse, ali postoji „problemčić“ koji se odnosi na to da već godinama službe bezbednosti, kada su već rešile posle dugogodišnjeg prenemaganja, eto, danas ne mogu da ih nađu.

Ide se po starim tragovima, pretresaju se stanovi bivših saboraca, simpatizera, studiozno se analizira Mladićev dnevnik, presečeni su finansijski tokovi onih za koje se misli da bi mogli materijalno da im pomognu… Nažalost, to se radi već godinama najčešće uoči Bramercove posete. Samo bez epiloga – hapšenja. Tako je bilo i ovog puta. Stiče se utisak da se svi vrte ukrug u potrazi za haškim beguncima, ali i da im je ponestalo ideja šta dalje. Uostalom, već duže se zna da svim sastancima Akcionog tima, pa čak i onim na kojima se dogovaraju akcije, prisustvuje predstavnik Haškog tužilaštva, dok u potrazi pomažu i inostrane službe bezbednosti.

Čini se da kako vreme prolazi, argumenti i opravdanja zašto dvojica begunaca nisu u Hagu, gube svoju težinu. Optimizam, nakon hapšenja Radovana Karadžića, polako se istrošio. Interesantno je da su poslednjih meseci čak i članovi Akcionog tima prestali da govore o „pomacima u istrazi“, koje nikad nisu objasnili i nikad nisu, bar za javnost, bili vidljivi.

Ono o čemu niko, bar javno, ne priča, jeste da bi moglo da dođe do blokade procesa evrointegracija ukoliko Mladić i Hadžić ne završe u Hagu pre zatvaranja suda do kraja 2014. godine. A to bi već mogao da bude veoma dobar motiv i neka vrsta podsticaja za vlasti u Srbiji da zatvore ovu ružnu stranu srpske istorije i donese minimalnu satisfakciju žrtvama.