Jura korporacija iz Niša juče je dala posao ženi oboleloj od karcinoma. Zvučalo bi kao lepa vest, kad ne bismo znali da je toj istoj radnici Jura par dana ranije dala otkaz.
Vest da su Violeti Petrović dok je posle operacije bila na bolovanju i primala hemoterapiju, telefonom javili da više nema posao, preplavila je društvene mreže u poslednja tri dana. Jura odavno ima reputaciju nehumanog poslodavca, toliko čak da je sam naziv firme postao sinonim za preduzeće koje ponižava i maltretira radnike. Priče o tome da nadzornici radnicima podsmešljivo savetuju da nose pelene, o sramoćenju ljudi koji više od dva puta odu u toalet, o stalnim pretnjama otkazom, o zabranjivanju sindikalnog organizovanja, o poklanjanju automobila inspekciji rada, učinili su da od Jure danas malo ko očekuje išta dobro. Pa ipak, dati otkaz ženi koja se bori da ostane u životu, sigurno niko ne bi pomislio da je moguće. Čak ni u Juri.
A ipak, to se desilo. Jura je, kako je uprkos svemu rekao premijer Aleksandar Vučić, „najbolja kompanija“ u kojoj su „poslodavci najzadovoljniji radnicima“ i u kojoj mu niko nije pokazao pelene kad je obišao fabriku – pred njim srećnih radnika. To je bilo posle pelena, a pre kancera. Treba li da čudi ako je, osetivši ovakvu zaleđinu s najvišeg mesta u Srbiji, korejska fabrika kablova smatrala da i otkaz zbog kancera nije van njenog domašaja? Konačno, šta joj ko može?
Premijer je lepo rekao da nećemo da teramo strane investitore i čikao sve „kritizere“ da radnicima Jure nađu drugi posao kad već toliko brinu o njima. Da li je bolje da u Srbiju dolaze investitori poput Jure, za koje će zakoni važiti „fleksibilno“ i da ljudi primaju minimalce – ili da ne dolaze, a da ni tih minimalaca nema? Na ovako postavljeno pitanje odgovor je teško dati. Ali to nije pitanje sa kojim se mi suočavamo. To nije alternativa pred Srbijom. Da li bi Jura otišla iz Srbije ako bi radnici mogli da idu u ve-ce svaki put kad im se ide? Da li bi otišla kada rukovodioci ne bi smeli da se deru na radnike i da im prete otkazom? Da li bi otišla ako ne bi smeli da ih ismevaju zbog slabe prostate? Pa ako bi otišla, i treba da ode. Ali ne bi. Jer ovakvo ponašanje prema ljudima nije neophodno da bi firma bila produktivna, što se vidi iz primera drugih fabrika. U suprotnom, pitanje je gde je granica. Ako je dozvoljeno drati se na radnike, zašto nije dozvoljeno šamarati ih? Psovati? Štipati za zadnjicu? Vređati?
Jer, konačno, nije li bolje da radnica otrpi par šamara i zadrži posao nego da nam strani investitori odu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
