Klot frket pravda

To što ocena pravičnosti jednog sudskog postupka dolazi od organizacije koja je, po statutu, osnovana zarad prenošenja tradicionalnih načina obrade vune. Ili to što je cilj pisma zaštita ljudskih prava Ratka Romića, čoveka koji je, po prvostepenoj presudi, Slavku Ćuruviji pogazio pravo na život.

Ako se odvažimo da zastupamo stav da pravo na slobodno izražavanje imaju svi pojedinci i organizacije, nezavisno od veličine, uticaja i dubine budžeta, onda odgovor mora da bude – ništa! Ali, privilegija da se javno misli ima svoju cenu – ko želi javno da ispituje, tumači i optužuje mora da bude spreman da bude ispitivan, tumačen i optuživan.

A nije da nema šta da se vidi kada se baci pogled između redova pisma. Najpre, jednostranost. Autorka pisma nije uložila ni najmanji napor da slučaj sagleda iz nekog neutralnijeg ugla. Bacanjem svetla na sve nelogičnosti slučaja, (a ima ih) autorka je sasvim svesno u mraku ostavila sve dokaze koji su sudskom veću poslužili kao argument da Romića osude na dvadeset godina zatvora. Pa kada ona kaže da je ključni svedok tužilaštva čovek osuđen na 40 godina zatvora, zaboravlja da napomene da je Ulemek posvedočio da je Rade Marković oslovio Romića i Kuraka kao „one Radonjine koji su ubili Ćuruviju“.

Kada autorka lamentira nad činjenicom da je Romić osuđen jer se telefonom čuo sa svojim pretpostavljenim, prećutkuje da je analizom baznih stanica isti taj Romić smešten jako blizu mestu zločina. Najzad, kada se tvrdi da ubica ne odgovara opisu Branke Prpe, zaboravlja se da Romić i Kurak nisu ni označeni kao neposredni izvršioci, već kao organizatori.

Zanimljivije od pisma, međutim, jeste kako je do njega uopšte i došlo. Prema priznanju autorke Jelene Radojković, teze pisma iskristalisale su joj se tokom sastanka sa Romićem. Romićem, koji je, valja podsetiti, u kućnom pritvoru. A kako je do sastanka predsednice etno udruženja i prvostepeno osuđenog ubice uopšte došlo?

Pa preko Romićevih prijatelja koje je Radojkovićeva upoznala radeći u Komisiji za odlučivanje o pritužbama na rad policije, kao predstavnik civilnog sektora. I to je informacije koja bi zapravo trebalo da ohrabri svakoga ko se nada da će se veće Apelacionog suda voditi dokazima, a ne „savetima“. Čim služba pribegava ovakvim koracima, i uzda se u pisma koja su završila u korpi i pre čitanja, očigledno da su im značajnije poluge kontrole van domašaja. Ili ih čuvaju za naredne poteze.