Knjige i krivica

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Bavarska biblioteka odabrala je da to bude simbolično 7. aprila, dan nakon što je obeleženo 75 godina od bombardovanja Beograda u kome je uništena i zgrada tadašnje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu. Između ostalog, svoju odluku obrazložili su time da žele da preuzmu deo sopstvene odgovornosti za nacističke zločine u vreme Drugog svetskog rata.

Nemci su nam tako, i ovom prilikom, održali lekciju o bar dve stvari. Prvo, kako se ne komemorativno, nekrofilski i, kako primeti naš uvaženi kolumnista, kao na seoskoj priredbi, obeležavaju važni datum, već delatno, sa smislom i merom dobrog ukusa. I, drugo, kako se suočavati sa vlastitom, mračnom prošlošću, priznajući, dakle, krivicu te time i omogućivši da se za istu ili bar njen deo iskupe.

I sve to, kako rekosmo, usred larme Srbije i Hrvatske ko je i kada bio veći zločinac a ko žrtva, što, kao mnogo puta do sada, rade u dnevnopolitičke svrhe – Hrvatska ulaže veto na otvaranje poglavlja za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, Srbija baš ovih dana potanko svojim građanima predočava hrvatsku ustašku prošlost, ovaj put simbolično, otkopavajući jame sa mrtvima i prebrojavajući njihove kosti, Hrvatska protestuje zbog oslobađanja Šešelja u Hagu, istovremeno revidirajući sopstvenu prošlost i istoriju, u Srbiji su slični procesi na snazi – rehabilituje se Nedić, za čijeg je vakta jedan Geca Kon, objavivši valjda sve najznačajnije predratne pisce i zaduživši ovdašnju kulturu, kao Jevrejin i mogao da strada.

Niko, dakle, da ustane i kaže – Kriv(i) sam (smo) i počne da prebrojava ne sopstvene žrtve, već sopstvene zločince. Jer samo priznanje krivice i suočavanje sa sopstvenim zločinom može da donese osećanje opisano antičkim pojmom katarze ili hrišćanskim pojmom iskupljenja, da nas izmiri sa nama samima. A onda i sa drugima.