Ko će prelomiti

Desilo se to pre nekoliko godina kada su policija i građevina, svako na svoj način, tumačili propise o asistenciji prilikom rušenja nelegalnog zdanja na Kopaoniku, pri čemu se to pitanje nije postavljalo u nekim drugim sličnim prilikama.

Sve je razmršeno kada je investitorka odlučila da posle dve godine buktajuće afere sama sruši bespravno podignutu kafanu i to tako da je uopšte ne sruši. Dakle, rešeno.

Drugi javno dostupan primer dešava se ovih dana.

Najpre je nova ministarke privrede Anđelka Atanasković sugerisala mogućnost da se obaveze za poreze i doprinose, već jednom odložene na početku epidemije, mogu prolongirati i da umesto na početku januara naredne godine, otplata započne od juna.

Samo dva dana kasnije ministar finansija Siniša Mali izjavljuje da produžetka roka neće biti.

Istina je da su obe strane imale dovoljno političkog iskustva da dodaju kako će sve ipak zavisiti od konkretne situacije, ali u prevodu, javnost zna da konačna odluka ipak nije na njima.

Zna se ko će „prelomiti“.

Ima li razlike u ova dva primera?

Naravno.

Prvi je slučaj pojedinačan a nakon svih prepucavanja oko teme koja je dugo i još uvek zaokuplja javno mnjenje stiče se utisak da pravog razilaženja u mišljenjima i nije bilo.

Iako su se obe strane pozivale na zakon, deluje kao da je „natezanje“ fingirano kako bi se dobio konačan epilog: pravi investitor je zaštitio svoje ulaganje a procesi koji se vode protiv nje(ga) mogu ostati godinama zagubljeni u vremenu i sudskom prostoru, sve do zastarevanja.

U drugom, problem naplate državnih prihoda i opstanka ekonomije tiče se svih nas.

Najviše privrede, koja bi morala ipak da ima neke elemente predvidivog poslovanja. I to naročito u vreme pandemije kada su nepoznanice daleko veće.

Možda se nekli obrisi toka zdravstvene krize naziru, ali u ovom trenutku niko ne može da predvidi šta će se dešavati na tržištu roba i kapitala, koje će firme da „preteknu“ a koje će se slomiti pod teretom nagomilanih obaveza.

Uz to, preduzeća nisu usamljena ostrva, na njih utiče sudbina i poslovnih partnera i potrošača. Na sve to, država u komplikovanu jednačinu iscrpljenoj privredi, ubacuje još jednu nepoznatu.

A biznisu nije svejedno da li će u januaru, kada se po pravilu smanjuje i aktivnost i naplata, morati da servisiraju dug iz marta ove godine ili bi mogli da ga raspodele u nekom kasnijem periodu, bar od leta kada prihodi već ustale dinamiku.

I morali bi to da znaju mnogo, mnogo pre nego što se rok za plaćanje približi do tri sedmice. Bar to malo sigurnosti od svoje države zaslužuju.