Ko mari za zakon?

Najefikasniji model je: zatražiš mišljenje Ministarstva finansija, koje će ti po principu partijske solidarnosti i nostalgije za funkcijom, aktuelni ministar sigurno dati, i onda tražiš od preduzeća da to mišljenje, inače pravno neobavezujuće, poštuju – da direktno od Bus plusa kupuju pretplatne karte namenjene prevozu zaposlenih, čime dobijaš još jedan benefit: puni se i kasa Bus plusa.

Ovih dana na adrese direktora beogradskih firmi počeli su da stižu dopisi u kojima se Vesić poziva na mišljenje Ministarstva i navodi da će za isplate koje zaposlenima pripadaju bez ikakvih uslovljavanja po Zakonu o radu, poslodavci ipak morati da dokazuju kako su upotrebljene za prevoz, jer će se u suprotnom smatrati nedokumentovanim troškovima. Zna se da je mišljenje Ministarstva finansija, dato po zahtevu Vesića, za poreznike obavezujuće, pa iako nije njima prosleđeno, privrednici znaju kakav će tretman imati po tom pitanju.

Zamislite sada firmu gde poslodavac nema mogućnosti da svim radnicima uplati „bus plus“, jer ne žive svi na teritoriji gde javni gradski prevoz funkcioniše tako da se uklapa u radno vreme. Ili možda koriste preporučene alternative, pešačenje, bicikl, možda sopstveni automobil ili neku drugu varijantu.

Svi oni koji su uspeli da „izmaknu“ plaćanju Bus plusa, moraće da dostavljaju račune za gorivo ili ko zna šta već, kako bi pravdali 3.600 dinara namenjenih prevozu. Novac koji im inače po zakonu pripada. I zamislite računovođu koji sve to mora da pakuje i proverava. Prosto dođe najlakše, na šta je Vesić verovatno računao, da firme direktno uplate Bus plusu prema spisku zaposlenih, pa kom radniku odgovara – odgovara.

Uz to, mišljenje Ministarstva u startu je oborila struka. Upozorila je da to unosi pravnu nesigurnost u poslovanje i podsetila da je pre tri godine tumačenje iz tog resora bilo potpuno drugačije. Priznavalo je da ugovor o radu predstavlja adekvatan dokaz o pravu zaposlenog na naknadu za prevoz, što je u jednoj od presuda potvrdio i Vrhovni kasacioni sud.

Najzad, prvi put je ministarstvo dalo mišljenje koje suštinski deli firme prema teritoriji gde se nalaze.

Beogradske će morati da pravdaju i dokazuju gde je otišao dinar namenjen prevozu, dok većina mesta u unutrašnjosti nema mogućnosti da preko javnih službi organizuje dolazak radnika na posao, pa se i ne zna kako će oni pravdati zakonom propisani izdatak. Ali, ko još mari za zakon kada je tu ministarstvo i Vesić?