Da Ali Asgar Hadži, specijalni izaslanik predsednika Irana Mahmuda Ahmadinežada, pre dva dana u Beogradu nije izjavio da je upravo razgovarao sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, javnost u Srbiji za taj susret ne bi ni saznala.
Naime, Predsedništvo Srbije, inače vrlo agilno u obaveštavanju građana o aktivnostima šefa države, ovaj put je zatajilo.
„Predsednik Nikolić sa delegacijom Evropskog parlamenta“, „Predsednik Nikolić razgovarao sa glumcem Armandom Asanteom“, „Čestitka predsednika Nikolića učenicima matematičke gimnazije“ – neki su od naslova saopštenja odaslanih prethodnih dana sa Andrićevog venca. A o razgovoru s Ahmadinežadovim emisarom ni retka. Ni slike. Slučajni propust? Nikako.
Prećutkivanje susreta sa jednim visokim zvaničnikom od Zapada prokažene zemlje naivan je potez predsednika. Ali poruka Nikolića Hadžiju da će ići u Teheran na samit nesvrstanih „ako bog da“ i da ima puno drugih obaveza, vrlo je pragmatična.
Nikolić je „najveći evrofanatik“, reče mandatar Dačić. Ali ni mandatar, onda, nije drugačiji. Vlada u kojoj Dačić sedi, a koju će uskoro preuzeti kao premijer, dodala je Srbiju „grupi zemalja koje su se pridružile novim sankcijama koje je EU uvela Siriji“, saopštio je Brisel, baš u vreme dok je Hadži boravio u Beogradu. Da Srbija nekome uvodi sankcije zvuči bizarno, ali je u slučaju Sirije stvar sasvim jasna. Srbija hoće u Evropsku uniju. EU podržava formiranje nove vlade Srbije. EU želi Asada na kolenima. Šta su Dačić i drugovi onda drugo mogli da urade?
Treba sačekati da Dačić zvanično zasedne u fotelju u Nemanjinoj, pa da vidimo da li je „evrofanatik“. Ali ne treba previše sumnjati. Uzgred, tu prejaku reč osude iskreno bi mogao da izgovori jedino Vojislav Koštunica.
A to što se Nikolić u slučaju Hadžija elegantno napravio Englezom, samo je šlag na njegovu „reform tortu“, odnosno proces tranzicije od nekada, da upotrebimo eufemizam, drčnog opozicionara ka konstruktivnom šefu države, u šta ne sumnja čak ni jedan, prema Srbiji uvek obazrivi, Milo Đukanović.
Ko politiku shvata cinično, reći će da se Nikolić uprepodobio spoljnopolitički samo kako bi se dobro upodobio svom položaju koji želi da učvrsti. Ako stvari posmatramo racionalno, odnosi predsednika sa svetom potpuno su usklađeni sa proklamovanim interesima Srbije. Da je želeo da bude veći katolik od pape, Nikolić bi se „učedio“ i sa predstavnikom Irana, koji ne priznaje Kosovo, ne bi ni razgovarao. A to ne bi bilo mudro.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
