Ako je Hrvatska i preterivala u svojim reakcijama posle puštanja Vojislava Šešelja na privremenu slobodu iz Haga – u koje spada i odluka premijera Zorana Milanovića da ne dođe na „kineski“ samit u Beograd i „navala“ hrvatskih poslanika u EP na Srbiju – Zagreb je na poslednje incidente odgovorio na jedini mogući način. Na način primeren normalnoj državi.
To što je Šešelj spalio šahovnicu u Beogradu može da iznenadi samo onoga ko ga ne poznaje. SRS od 2012. tavori van parlamenta, istraživanja upućuju da nije dovoljno blizu da preskoči cenzus, ako bi sada bili izbori, pa Šešelj poseže sebi svojstvenom ekstremizmu. Rušilačka politika važnija mu je od svega, čak i od sopstvenog zdravlja i porodice. Zagreb se u svojoj odluci da uruči protest Beogradu i da pozove na konsultacije svog ambasadora u Srbiji požalio i na nastup ministra Vulina koji je koincidirao sa nastupom Šešelja. Vulinovo držanje lekcije Milanoviću – koji sigurno nije jedina osoba koja je pomislila da je tumačenje odluke Haga da vrati Šešelja kao „udar na Srbiju“ čudna – gotovo da je na liniji sa politikom vođe SRS, a ne onoga što je proklamovana politika Vlade Srbije. Vulinova govorancija o Milanovićevom udvaranju hrvatskim biračima, njegovom divljenju Anti Gotovini i poziv Milanoviću da obiđe izbeglice u Srbiji suprotna je zvaničnoj reakciji premijera Aleksandra Vučića na najnoviju – nije preterano reći – krizu u odnosima Srbije i Hrvatske.
Kada čujete Vulina koji priča o nekakvim ustašama i Vučića koji umiruje strasti navodeći da Srbija neće slati Hrvatskoj „nijedan loš signal“ izgleda da njih dvojica nisu u istom timu. Ostaje, naravno, i mogućnost da je to bio plan ili da je zvanična politika svesno konfuzna. U prilog tome ide i činjenica da se sa Vulinovim i Šešeljevim ispadima poklopila i naslovna strana premijeru najdražeg tabloida, na kojoj je, citiranjem prostačkog tvita vođe radikala, najprizemnije izvređana predsednica Hrvatske. Ispod časti bi bilo diplomatiji bilo koje normalne zemlje da zvanično reaguje na ovakav primitivizam (a izgleda da je ispod časti i srpskom nadležnom ministru), pa i diplomatiji Hrvatske. Što ne znači da Zagreb ne primećuje šta radi Vučićev „službeni glasnik“.
A šta bi sa pregovorima sa EU? Ništa od januara, ništa od marta, sada se već pominje rok „do kraja godine“. Ako je toliko teško biti civilizovan, neko odgovoran bi sebi makar mogao da postavi pragmatično pitanje – treba li nam kriza u odnosima sa jednom članicom EU. Ne samo zbog pregovora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
