Konkurs za lidera

Druga, da će opozicija, odnosno stranke koje slove kao demokratske i građanske i koje imaju neku parlamentarnu snagu, okrnjiti sama sebe.

Jer, pozivi Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i Saše Radulovića opozicionom kandidatima Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću da se jedan od njih povuče iz trke, zakasneli su i kontraproduktivni. Prvo i Janković i Jeremić nisu se kandidovali kao lideri stranaka, ma kako ozbiljna podrška DS bila ovom prvom. Zašto bi oni svoj lični rejting stavljali u službu partija koje su na izborima 2016. zabeležile još niži? Kampanje Jankovića i Jeremića su odavno u toku, rade se ozbiljno, i njihovi timovi su se već uigrali. NJihove platforme su postavljene kao nadstranačke, a to što obojica imaju određenu podršku unutar opozicionih stranaka, za njih je plus, koliko god da je to problem za Tadića, Radulovića i Jovanovića. Pri tome, može se zamisliti da bi Jeremić samo izgubio određeni broj glasova da iza njega na govornicu stane Tadić, kao što bi to bio recimo slučaj sa Jankovićem i Jovanovićem. Za Radulovića se to pak ne bi moglo tvrditi, i zato njegovo insistiranje na jednom štabu, jednoj kampanji, jednom bloku, u stvari ogoljuje njegove lične liderske ambicije. Jer, Radulović bi morao da u Jankovićevoj grupaciji bude treći iza Dragana Šutanovca, a u Jeremićevoj bi mogao možda biti i drugi. Ali, to mu izgleda uopšte nije dovoljno.

I Radulović, i Tadić i Jovanović trebalo bi da prestanu da se kriju iza priča da samo jedan kandidat ima šansu budući da Jeremić i Janković gađaju različito biračko telo i imaju širi zahvat nego pojedinačno. I trebalo bi, ili da pozovu svoje članove i simpatizere da glasaju po savesti, ali protiv kandidata vlasti, a da svoje priče o jednom bloku ostave za drugi krug ako ga bude. To u slučaju da im je iskreno stalo da ugroze Vučićev primat. Ali, ako tom cilju ne mogu da podrede lične ambicije i shvatanje da su samo oni jedini sposobni da vode opoziciju, onda će se i sami kandidovati. Koliko god to pakovali u šareni demagoški papir za svoje pristalice tvrdnjama da je samo jedan zajednički kandidat mogao da pobedi, i da je sad svejedno pošto ih ima više, neće promeniti realnost. A realnost je da su u predsedničkim izborima videli samo konkurs za lidera opozicije.