Izgleda da je u ovom trenutku jedino Izrael nezadovoljan pomirljivim porukama koje su na sednici Generalne skupštine UN razmenili Iran i Sjedinjene Države. Napredak je postignut iako se predsednici Barak Obama i Hasan Rohani nisu, kao što je globalno bilo priželjkivano, rukovali. Za diplomatsku praksu, tako nešto svakako bi bilo preuranjeno imajući na umu da dve države nemaju diplomatske odnose od Islamske revolucije 1979. Amerika je za Iran od tada „Veliki Sotona“, dok je Vašington Islamsku republiku proglasio za svetsku pariju. Napredak je i nedavna razmena pisama dvojice lidera.
Razumljivi su motivi Irana da izađe iz izolacije. Ne samo što Teheran želi da izbegne vojni sukob, već Iranu velike probleme prave ekonomske sankcije koje podržava veći deo međunarodne zajednice. Zvezda, kako stoje stvari, nadolazećeg pomirenja jeste novi predsednik Rohani. Zapad ga uporno hvali kao reformatora, retorika mu je drugačija u odnosu na prethodnika. U intervjuu Kristijan Amanpur upitan ima li nameru da Izrael „izbriše sa zemlje“, kao što je govorio Ahmadinežad, Rohani je istakao da Iran vodi miroljubivu politiku i da neće napasti niti jednu državu na svetu, izbegavši da Izrael nazove „cionističkim entitetom“, kao što je u teheranskom establišmentu običaj. Priznao je – opet praveći oštar kontrast u odnosu na prethodnika – i da se Holokaust dogodio i osudio ga. Naravno, Izrael u Rohanija nema poverenje, smatra da je licemeran, i ponavlja da Iran može biti na korak od atomske bombe.
Do rukovanja Obame i Rohanija nije došlo i zato što to ne bi bilo dobro primljeno u konzervativnijim krugovima u Iranu, tačnije među ajatolasima. Navodno, Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamenei, koji drži konce vlasti u rukama, prema ustaljenom pravilu ne „napada“ predsednika ukoliko je nezadovoljan njegovim radom u prve dve godine mandata. Ako Zapad zaista želi da pitanje iranskog nuklearnog programa bude rešeno, a pogotovo ako je nameran da izbegne potencijalno veoma razoran sukob na Bliskom istoku, u interesu mu je da predsedniku Rohaniju ne pravi problem kod kuće. Dovoljno je „istorijski“ izgledalo njujorško rukovanje Rohanija i predsednika Francuske Fransoa Olanda.
Kada se uzmu u obzir usaglašavanje rezolucije o Siriji između Zapada i Rusije, pomaci u Kerijevoj inicijativi ka pomirenju Izraela i Palestinaca i nastupi Obame i Rohanija u UN, izgleda da Bliski istok dobija pozitivne podstreke, ma koliko oni bili u raskoraku sa stanjem na „terenu“. Zato ne treba očekivati prebrz progres u osetljivim stvarima u regionu koji je odavno bez premca na prvom mestu na listi „neuralgičnih“ područja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
