Ono što je bivši premijer Mirko Cvetković izneo u svojoj knjizi, koja danas ima svoju premijeru – da su mnogi u državnom vrhu Srbije u njegovo vreme bili za podelu Kosova, samo to nisu smeli da kažu – informacija jeste vredna pažnje. Cvetković otklanja mogući prigovor da se radilo o nedostatku hrabrosti, navodeći obavezu poštovanja Ustava.
Može se o tome diskutovati (čak i o nedoslednom ponašanju), ali nagoveštaj da je državni vrh intimno bio bliži onoj politici koja se nije smela voditi nego onoj koju je praktikovao, ukazuje na to da u srpskoj političkoj eliti postoji još neotkrivenih potencijala koji bi bili kadri učiniti neophodne korake da se zatvori kosovsko poglavlje. Cvetkovićeva vlada došla je u tome poslu do pola puta, i tu ju je zatekao gubitak vlasti. Rubikon je u toj vladi pokušavao da pređe Dačić, ali je odustajao. Potom, sa svojim planom od četiri tačke Tadić, kojemu se sa usta moglo čitati da je tu negde da prizna kosovsku realnost. Borko Stefanović ispregovarao je sa Prištinom toliko toga da sadašnja vlada ima teškoća da postigne da realizuje dogovoreno. Išlo se ka kraju – ali se do kraja nije stiglo.
Međutim, sve to nije bilo dovoljno da bi naši evrointegracijski poslovi stajali kako treba. Možda nova vlada nema izbora, ali svejedno, ona je krenula napred. Hrabro. Sad imamo to da, na primer, potpredsednica Vlade Suzana Grubješić govori da strategija „i EU i Kosovo“ ne može dalje ujedno. To jeste nova politika. A nju na neki način praktikuje njen premijer. Ono što Dačić ranije nije smeo, izgleda da je rešen da radi kao premijer. Njegovi susreti sa Tačijem dali su dva rezultata: fusnota je aktivirana za regionalne sastanke, i dogovorena je razmena oficira za vezu između Beograda i Prištine. Ako imamo u vidu ovo poslednje, više nema nazad. Kosovo i mi, dva smo, kakva god, izdiferencirana subjekta.
Ono što je bila senka nad tom politikom jeste nedostatak overene strategije u parlamentu. Možda ona i ne bi bila neophodna – sve bivše rezolucije bile su manje-više besmislene – da nije na sav glas to najavljivao predsednik Nikolić. On je sad centrira za Svetog Nikolu, dok trenutno kao Buda stoji ukočen na tački između avangardne vlade i retrogradne crkve (i na nju naslonjene nacionalne desnice). Liči zapravo na opozicionu Demokratsku stranku: kad nemaš šta da kažeš, govori i tvoje ćutanje. Da si bez teksta i plana. Još gore, bez ideje.
Oni koji se budu prenemagali najverovatnije će nepopravljivo zaostajati. Dačić zasad nema taj problem. Otkriće Mirka Cvetkovića sa početka, u tom smislu, jeste vrlo poučno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
