Kragujevčani vezanih očiju

Prošle godine više novinarskih udruženja ocenilo je da „gradonačelnik Radomir Nikolić ignoriše zakonsku obavezu da budžetskim novcem sufinansira medijske sadržaje u javnom interesu“.

Tada je upozoreno da je Kragujevac jedini grad u Srbiji koji ne sufinansira medijske projekte. To je bilo prošle godine, pa zašto ponovo ta tema? Zato što su u međuvremenu neki događaji na očigledan način pokazali svu pogubnost ovakvog odnosa gradske vlasti prema medijima, a time i prema građanima.

Najsvežiji primer i velika opomena stigla je poslednjeg dana februara kada je u Tehničko-remontnom zavodu izbio požar, a potom odjeknula i eksplozija. Kasnije će se ispostaviti da je četvoro ljudi izgubilo život, a više od 20 povređeno. To dovoljno govori o razmerama nesreće.

Šta se onda događalo; sirene su zavijale, svih šest vatrogasnih kola, koliko grad ima (?), sjurilo se na mesto nesreće, svih pet kola hitne pomoći, vozila gradske čistoće, vodovoda, policije. Sve se usmerilo ka Zavodu, da pomogne. Medicinski radnici su pozivani da dođu od kuće: Čitav grad je bio na nogama.

I šta je u tom trenutku trebalo uznemirenim građanima – pravovremena informacija: šta se dogodilo, ima li opasnosti od novih požara i eksplozija, šta da čine oni najbliži mestu eksplozije, šta ostali? Treba li, recimo, dati krv, šta se decom iz škola i vrtića…

Sve su to mogli građanima da objasni načelnik sektora za vanredne situacije, zatim gradonačelnik, pa direktor pomenutog Zavoda, neko od zdravstvenih radnika, načelnik policije – dakle ljudi koji su zaduženi za stanje u gradu. Ali kako; da postave binu ispred gradske skupštine pa da se smenjuju, da štampaju letke i bacaju iz aviona, da lepe plakate po banderama… To su spori i zastareli načini prenošenja poruka, bilo bi logično da odu na lokalnu televiziju, na lokalni radio. Ali gde da odu kad su u međuvremenu prestali da postoje i lokalni radio i lokalna TV.

Prestonica Šumadije je u medijskom mraku. Obaveštavanje građana je jedna od osnovnih obaveza gradskih vlasti, nekada su tu funkciju obavljali dobošari, zatim zvučnici po sokacima i trgovima, kad toga nije bilo i crkvena zvona su javljala o opasnosti.

Odbijajući da sufinansiraju medijske projekte gradske vlasti su direktno uticale na gašenje radija i televizije. Nisu pomogli ni štrajkovi, ni protesti novinara ispred gradske skupštine. Ništa, vlast prosto taj protest nije mogla da razume. Oni na obaveštavanje građana gledaju kao na nepotreban trošak.

A informisanje je jedan od stubova demokratije, i nasušna životna potreba. To su razumeli i komunisti i socijalisti i… samo ovi potonji ne.