Krunska vs. Simina

Odnosi na relaciji Krunska – Simina svakako su kompleksni, opterećeni različitim viđenjima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. LDP je terajući DS da bude „hrabriji“ stalno izazivao kontrareakcije, provocirajući kompleks više vrednosti. DS je agresivnim izbornim kampanjama stalno svodio LDP na nivo cenzusa, provocirajući kompleks niže vrednosti. I jedni i drugi su pritom ignorisali želju nemalog broja svojih članova i simpatizera da dve stranke budu, ako ne prijatelji, a ono bar politički partneri. Da se otvoreno ne napadaju, a koliko je moguće da sarađuju. „Šetnja za Zorana“ ovog 12. marta, prvi zajednički skup DS i LDP ikada, pokazala je da pristalice dve stranke i te kako, reklo bi se sasvim prirodno, mogu zajedno. Dan posle pokazalo se da to ne važi za partijske vrhuške. Ko je tu odgovorniji, teško je utvrditi. Logično bi bilo da je veća odgovornost na onome ko je veći.

Dešavanja oko izbora novog predsednika Odbora za evropske integracije u Skupštini tek su najnoviji primer „nesporazuma“ između ovih stranaka, uz SVM i počivši G17 plus, transformisan u URS, jedinih na političkoj sceni koje su od osnivanja bez zadrške za modernu, demokratsku, evropsku Srbiju. Pristalice demokrata i liberaldemokrata to ne zaboravljaju i pomalo iracionalno, jedni druge smatraju za „prirodne“ saveznike. Da li je to tek bolećivost, sentimentalnost, davna istorija bez uporišta u realnom?

Demokrate su se dogovorile s naprednjacima, ne konsultujući LDP, da Odbor za EU i dalje predvodi kadar DS. To nije „incident“, već nešto vrlo tipično. Godinama je Tadić birao SPS umesto LDP, Dinkića umesto Jovanovića. Dragan Đilas bi, izgleda, pre Vučića nego ekipu iz Simine ulice. A oni, drčni kakvi su, udaraju Đilasa gde stignu, neretko mu čak osporavajući legitimitet za mesto lidera stranke. Vučiću preostaje da se naslađuje. Samo udruženi DS i LDP mogu da mu nanesu štetu. Izgleda, ništa od toga.