Palice, suzavac i sila kojima se vlast u Srbiji obrušila na svoje građane, i s druge strane krv, suze i znoj istih tih građana na ulicama, tokom demonstracija u julu prošle godine, ostaće u političkom životu Srbije izgleda, iako za poslednjih 20 godina nezapamćen izliv brutalnosti, tek jedna epizoda u serijalu nasilja koje je režim Aleksandra Vučića sproveo nad neistomišljenicima.
Ostaje dokumentovano u sećanjima učesnika, pa i u zdravstvenim kartonima mnogih od njih, izveštajima malobrojnih nezavisnih medija ali i izveštajima međunarodnih organizacija – da su vlasti u Srbiji prekomernom upotrebom sile, prekoračenjima ovlašćenja policije, stvaranjem atmosfere linča i straha, pokorile bunt i kritiku.
Nestala je, odnosno nije se nikada ni pokrenula u zvaničnim procedurama, odgovornost državnog aparata ali i paradržavnih grupacija za batine i suze koje su dobili građani.
Krenulo je od studenata. Oni su izašli na ulice kako bi se pobunili protiv izbacivanja njih i njihovih stvari na ulice iz studentskih domova. Onda su se pridružili građani besni zbog mera zatvaranja, ograničenja kretanja, i nekonzistentnog upravljanja pandemijom. Onda su došli i oni nezadovoljni okolnostima u kojima su održani parlamentarni izbori dve nedelje pre toga. Onda su došli huligani, desničari i „borci za Kosovo“. I tu se umešala politika, rekao bi neko. A možda je bila tu od samog početka.
Politika vlasti bila je da spreči građane da još jednom protestuju i demonstriraju protiv politički neodgovornih i autoritarnih odluka. Država, oličena u Srpskoj naprednoj stranci, koja je osvojila apsolutnu vlast održavajući parlamentarne izbore u jeku epidemije i skrivajući podatke o broju zaraženih i preminulih, okrenula je proteste u svoju korist. Iskoristila je priliku, odnosno dodatnu moć koju je pre toga dobila proglašenjem vanrednog stanja i uvođenjem policijskog časa kao mera borbe protiv pandemije, da delegitimizuje sve proteste koje su građani organizovali u godini koja je prethodila, i zastraši i odvrati one koji bi možda pokrenuli bilo kakve demonstracije posle tog jula 2020.
Ipak, nasilje režima nije odvratilo strance od dolaska u Beograd. Naprotiv. Nedugo posle godišnjice ove brutalnosti evroparlamentarci sede u Beogradu sa predstavnicima vlasti i opozicije u potrazi za minimumom konsenzusa oko izbornih uslova koji bi stvorili, makar malo, manje brutalnu atmosferu za politički život u Srbiji.
Iako se od ovih pregovora ne može očekivati da budu „magični štapić“ koji će se boriti protiv policijskih palica sa početka ove priče, oni su pokazatelj da je „nešto trulo“ u državi Srbiji. To su videli i kritikovali građani na ulicama pre godinu dana, to danas vidi i kritikuje Evropska unija. Samo vlast to još uvek odbija da vidi i prizna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
