Lažno gorivo

„Ako uradim suprotno, ko će i kako moći da kupuje moj Ford T“? Tim kontrapitanjem je objasnio osnovu daljeg napretka industrije, SAD, i kapitalizma uopšte, nagovestivši i evropske strategije tržišne ekonomije pod kapom države blagostanja. Mnogi sada kažu da je jedan od ključnih razloga svih svetskih kriza upravo izbegavanje adekvatnog Fordovog „goriva“ za rast ili njegovo presipanje u ruke onih koji nisu stvarni zamajac proizvodnje.

Ako je reč o Srbiji, takva dilema nikad, još od početka „osamostaljenja“ nije postojala. Naprotiv, kao da je uvek bio cilj da se „nema, ali da se može“. Prethodna iskustva kada je bilo obrnuto, u vreme SFRJ-ot, nije poželjno pominjati. Niti Antu Markovića, kome neki zameraju da je stvorio nerealna očekivanja i standard. U prevodu, to tada nismo zasluživali.

Izgleda da greh te „bahatosti“ radnici gotovo svih bivših jugo-zemalja ispaštaju više od dve decenije, a u Srbiji posle dužeg LD tavorenja, radnici imaju šansu da dobiju vidnu povišicu na osnovu povećanje iznosa minimalca sa 102 na 115 dinara. Ovakvo naglo povećanje kvote, koje je predložila Vlada, na iznenađenje i samih sindikata nastupiće u aprilu, a u hiljadarkama gledano, to će iznositi oko 20 komada, što je, navodno, na osnovu okrugle cifre od 200 evra, bila želja predizbornih vladajućih timova.

Tako gledano, potpuno je nevažno to da li su poslodavci u pravu kada tvrde da će zbog takvog poteza biti popunjenija samo državna kasa, a da se ugrožava opstanak firmi koji jedva posluju, na ivici rentabilnosti. Ili da li su sindikati „ispravniji“ kada tvrde da smo na dnu minimalačke liste u regionu. Nebitno je možda i to što će od oko 150.000 radnika tek manjina dobiti zaista deblje koverte, ili će to trajati do izbora. U međuvremenu će pokušavati da imitiraju Čarlija Čaplina, u „Modernim vremenima“, kao najbitnijeg zupčanika postfordovske automatizacije i stavljanja Amerike na vrh svetske ekonomija. Nažalost, u Srbiji nema zupčanika koji vrte neke važne mašine, a tamo gde i ima nekih šrafova, sve se svodi na privid produkcijske trake, bez novčanog „maziva“.

Važno je da ovakve plate – pardon – najamnine dokazuju da naši tranzicioni tvorci ne da nisu dorasli Fordu ili Markoviću ni do gležnjeva, nego i da je jedina stvar koju su prokljuvili iz tržišnog sistema igra brojki zarad lažne reklame. Od hleba za dva, do minimalca od 20.000 dinara.