Iako srpske vlasti i dalje tvrde da im je članstvo naše države u Evropskoj uniji strateški cilj, nastavlja se praksa balansiranja između Istoka i Zapada u spoljnopolitičkom kursu, koja podrazumeva čuvanje prijateljstava i sa rivalima EU, poput beloruskog lidera Aleksandra Lukašenka, neretko nazivanog „poslednjim diktatorom“ Evrope.
Srbija jeste na rečima podržala Deklaraciju zvaničnog Brisela u kojoj se navodi da predsednički izbori u Belorusiji „nisu bili ni slobodni ni fer“, ali se na delima nije pokazala, budući da je ostala nema na sankcije EU protiv Lukašenka i njegovih saradnika, nametnutih zbog represije koja se dogodila pre i nakon pomenute „trke“ za predsednika, u kojoj je višedecenijski lider ponovo ubedljivo trijumfovao, ali se njegova pobeda smatra krajnje problematičnom, imajući u vidu tvrdnje o krađi glasova masovnih razmera.
Igranje predsednika Srbije Aleksandra Vučića na kartu „slovenskog bratstva“, koje je primetno i u tretmanu prema Rusiji i njenom lideru Vladimiru Putinu, pre svega je „sračunato“ na podršku saveznika iz Minska i Moskve na međunarodnoj sceni u kontekstu pokušaja „rasplitanja“ kosovskog čvora.
Takvo savezništvo datira još iz vremena Sloboda Miloševića, budući da je Lukašenko boravio u Beogradu 1999. tokom NATO bombardovanja. Pored političke dimenzije, ne treba smetnuti s uma ni ekonomske razloge zbog kojih Vučić „čuva leđa“ Lukašenku.
Uveliko se očekuje da u Beograd stigne poklon, „iz Belorusije, s ljubavlju“ – četiri „miga 29“, a Srbija je i jedina evropska država s kojom Belorusija ima sporazum o slobodnoj trgovini, u okviru kojeg su ranije isporučena vozila za gašenje požara, traktora i autobusa našoj zemlji. Nit koja spaja Lukašenka i Vučića odnosi se i na pokušaje približavanja Zapadu.
Maltene sve do spornih predsedničkih izbora beloruski lider je nastojao da popravi odnose sa EU i SAD, i pošlo mu je za rukom da u septembru 2019. ponovo uspostavi diplomatske veze sa SAD, a da ostane blizak i Rusiji, što je metaforično objasnio na sledeći način: „Leti se sa dva krila, to je naša sudbina.“
Zvaničnom Briselu bila je jedno vreme po volji takva Lukašenkova strategija, jer se smatralo da će se time smanjiti zavisnost Belorusije od ruskih energeneta.
Kako će Srbija nastaviti da „leti“ kada je o spoljnopolitičkom kursu reč, ne može se do kraja predvideti, ali jedno je sigurno – ukoliko budu jačali pritisci Zapada da Vučić prizna Kosovo, ne treba isključiti ni mogućnost ostvarivanja „alternativnog scenarija“, po kojem bi se Beograd našao u još „čvršćem zagrljaju“ Moskve, Minska, ali i Pekinga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
