Kome to treba, odakle ta isključivost pa da nekome padne toliki „mrak na oči“ da na hrvatske sportske navijače kod Veternika i u Rumi krene betonom, kamenjem, sekirama, sa strašću koja kao da je preslikana iz horor filmova. Ili se radi o refleksu, odrazu, modelu koji je na ovim prostorima primenjivan u ratovima devedesetih. A u automobilima su bili navijači, među kojima devojke, žene, deca
Kome to treba, odakle ta isključivost pa da nekome padne toliki „mrak na oči“ da na hrvatske sportske navijače kod Veternika i u Rumi krene betonom, kamenjem, sekirama, sa strašću koja kao da je preslikana iz horor filmova. Ili se radi o refleksu, odrazu, modelu koji je na ovim prostorima primenjivan u ratovima devedesetih. A u automobilima su bili navijači, među kojima devojke, žene, deca…
Zanimljivo da mrzitelji nisu videli upravo obrnutu sliku sa igrališta.
Posle divovskih borbi, rvanja i nimalo nežnih klinčeva svi protivnici su na sportskim terenima širom Srbije prilazili jedni drugima i rukovali se, neretko i ljubili i grlili kao ponosni gladijatori koji izlaze iz arene.
Dva ljuta protivnika na terenu, golmani Srbije i Hrvatske, Darko Stanić i Mile Alilović dugo su se tapšali po leđima nasred rukometnog igrališta Beogradske arene u najboljem maniru muških balkanskih ili jugoistočnoevropskih prijateljstava. Izdvajam njih dvojicu, a svi su bili korektni. Pravi sportski džentlmeni. Ne zna se ko je u tome više prednjačio. Jedan Ivano Balić ili Momir Ilić, pa treneri Slavko Goluža i Veselin Vuković. Žestoki, sportski hrabri borili su se do poslednjeg atoma snage, ali znali su pružiti ruku.
Tako pružena ruka jasan je znak i ona se svuda razume.
U čitavom svetu.
Kako to da je nisu shvatili oni noćni napadači kod Novog Sada ili Rume, pa onda ni oni koji su provalili u prostorije srpske zajednice u Splitu i napali ljude ni krive ni dužne, oni koji su kamenovali sedište samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) i upali u kafanu u Vukovaru, presretali ljude u Mostaru ili razbili staklo na pravoslavnoj crkvi u Dubrovniku.
Samo su čudom u svim tim incidentima ljudi sa obe strane granice Južnih Slovena ostali bez težih posledica. Naravno da se u svim pobrojanim slučajevima prvo postavlja pitanje šta su radili i gde su bili predstavnici javnog reda ili policajci. Mora se zaključiti da u gotovo svim slučajevima zapravo nisu mogli reagovati jer su napadi bili toliko nelogični i sa toliko mašte za zlo da su „naši“ loši momci i tu „svetski šampioni“.
Jedino što uliva nadu u svim ovim slučajevima jeste da su svi sa vrhova obe države reagovali u duhu novostvorenog, dragocenog političkog džentlmenstva. Izrazi žaljenja Borisa Tadića iskreno su prihvaćeni. Čak je i izjava prvog čoveka policije, Ivice Dačića, da „ne budemo kao Hrvati“ bila pre odraz nespretno u reči pretočene misli nego izraz zlovolje, što pokazuju njegovi kasniji istupi pa i obezbeđenje na mečevima visokog rizika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
