Dogovor Irana i „šest svetskih sila“ – pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Nemačke – zasnovan je na „verifikaciji bez presedana“, kako je opisao predsednik Sjedinjenih Država Barak Obama, za kojeg bi ovaj proces mogao biti prvi spoljnopolitički uspeh u dva mandata. Prvi uspeh, ako ovaj preliminarni dogovor bude i sproveden u delo.
Prema dogovoru, Iran mora da smanji broj centrifuga koje mogu biti iskorišćene za obogaćivanje uranijuma za više od dve trećine. Takođe, Teheran se obavezao da sprovede promene u nuklearnim elektranama tako da one ne mogu proizvoditi plutonijum koji može biti upotrebljen u industriji naoružanja; uz to, nuklearke će biti izložene stalnim posetama inspekcija, a iranski pregovarači su se obavezali da uranijum neće biti obogaćivan iznad nivoa od 3,67 odsto, što je daleko manje od procenta neophodnog da se napravi atomska bomba.
Dogovor je oročen na petnaest godina.
Međutim, da ništa još nije sigurno svedoči izjava američkog državnog sekretara Džona Kerija: „Moraćemo da pratimo njihov uranijum od kolevke do groba.“ To govori i o nepoverenju između SAD i Islamske države koje nije lako prevazići posle 36 godina ljutog neprijateljstva.
Prema izveštajima zapadnih medija, iranski ministar spoljnih poslova Dževad Zarif dočekan je u Teheranu posle pregovora u Lozani kao svojevremeno Slobodan Milošević u Beogradu posle Dejtona. S tom razlikom da je Milošević slavljen kao garant mira i stabilnosti od svojih pristalica, dok je Zarifa, navodno, narod spontano veličao na ulicama Teherana. Zajednička im je kako prateća skepsa Zapada, tako i skepsa prema Zapadu. Zato sada niko neće dobiti Nobelovu nagradu za mir, kao što je niko nije ni 1995. dobio zbog okončanja rata u Bosni. Ali, čekajte, zar Obama već nije bio laureat?
Ako je glavni cilj dogovaranja sa Teheranom izbegavanje rata, onda je BiH pozitivan primer – uz sve jade, tamo bar 20 godina od Dejtona nema rata.
Zarif je, sudeći po iranskim medijima, čitavu stvar objasnio sa diplomatskom uzdržanošću navodeći da dogovor o nuklearnom programu iz Lozane „može biti glavni sadržaj konačnog sveobuhvatnog sporazuma“.
Još ponešto iz ove epizode, ipak svetskih sila i jedne bliskoistočne države sa ograničenim dometom moći, podseća na naše srpske i balkanske političke performanse: Obamin govor povodom dogovora iranska državna televizija direktno je prenosila (a Obama je predsednik države koju mule od 1979. zovu „Veliki Sotona“), a neki Iranci pravili su s njim selfije.
Ako pitate Obamu, dogodila se istorija koja treba da bude formalno ozvaničena, do 30. juna. Ali, kako i sam priznaje, republikanski Kongres može da „ubije“ sporazum. Uz sasluženje Izraela čiji premijer drži da Lozana, zapravo, podstiče Iran da napravi bombu i reskira „užasan rat“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
