Ludom radovanje

Od 1989. kada je Slobodan Milošević zatražio zajam za privredni preporod Srbije, preko državne pljačke koje su sproveli Dafina i Jezda početkom devedesetih do današnjih obećanja o boljem životu dosta je vremena proteklo, ali nije se mnogo toga promenilo. Političari i dalje obećavaju, narod i dalje veruje. I zaboravlja.

Zaboravili smo da je Tomislav Nikolić kandidujući se za predsednika pre 15 godina rekao da će ako pobedi hleb biti tri dinara. Dok je upravljao državom Boris Tadić je konstantno pomerao rokove za ulazak Srbije u EU, od 2012 (o čemu je govorio 2007) da bi koju godinu kasnije govorio o ulasku do 2020. Titula najatraktivnijeg neispunjenog obećanja, ipak, pripada Mlađanu Dinkiću, koji je svojevremeno svakom građaninu od akcija obećao po 1.000 evra. Niko ih nikada nije video.

I aktuelna vlast se u poslednjih pet godina naobećavala svega. Prema najavama Aleksandra Vučića zaključno sa 2018. trebalo je da Beograd dobije simbol grada – kulu u Beogradu na vodi, trebalo je i da se vozimo brzom prugom do Budimpešte. Koridor 10 nije završen, a nema ni prosečne plate od 500 evra. „Bolje i sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima da nema šta da se dira“, rekao je Vučić u proleće 2014, a onda iste jeseni uzeo od njih. Obećanje u Srba oduvek je bilo ludom radovanje, a svaka vlast je lagala. Svaka.

Ali ako je u opisu posla političara da „maže“ oči svojim glasačima, onda je bar na nama glasačima da im to ne zaboravimo i ne oprostimo. Ovako još niko nije odgovarao zbog izgovorene laži, zbog neispunjenog obećanja. A trebalo je. Da nam samo pamet nije ovako kratka, a sećanje malo duže možda nam se iste stvari ne bi ponavljale, možda bismo već živeli bajku o boljem životu a ne samo slušali.