Marginalna alternativa

 U nas je sve ovo izraženije jer se društveni i politički život zapravo i ne odvija u drugim stratusima, već samo u onom virtuelnom, PR-ovskom, marketinškom. Možete imati kakav god vredan projekat, „sekač“ crvene vrpce vas neće pitati ništa o suštini projekta, već samo – može li to da stigne do „međunarodnog dana“ takvih projekata i da li će biti kamera. Ni „pisano novinarstvo“ više nije dovoljno važno da potkrepi ono što se sada smatra važnim. Te je sve baš tako i sa poezijom, pa i mnogo gore.

Eto, juče je i u ovom listu poezija na svoj dan udostojena većim brojem redaka nego bilo kad. I još je u najavi našlo mesta samo ono i onoliko koliko je zavisilo od PRomidžbene veštine priređivača baš tih događaja, a ni izdaleka svih koji će biti posvećeni tom danu. Već sama činjenica da je Svetski dan poezije vezan za period boginje Vesne i buđenje proleća pojačava argumente onih koji prema ovoj delatnosti i žanru pisane reči imaju bagatelišući odnos – a to su oni koji pišu o „leptirićima i cvetićima“, zamlate lišene smisla za realnost.

Poezija je ovde, k tome, u gorem sektoru onog što zovemo – jadna kulturna politika i sudbina knjige. Po iskustvima znalaca, samo dva pesnika – jedan mrtvi i jedan živi, mogu računati da im se knjiga štampa u uobičajenih 500 do 1.000 primeraka, i da se veći deo proda. S tim što jedan od njih i dok je mogao da računa s parama nije znao, a drugi koji još računa, dobro živi i bez prodaje knjiga pesama. I to uglavnom živi od svega lošeg u društvu, napred rečenog. Knjige se danas objavljuju tako što se na bilo koji način (do)plate. A tek knjige poezije…

Pa, ipak, nije laž izrekao onaj što imađaše stih „poeziju će svi pisati“. Ona živi svemu uprkos, i odbace li se, inače veoma brojni, primeri pokušavalaštva i početništva, pruža priliku da se njom iskaže i umnost i jezgrovitost i mudrost ljudskog mišljenja. Što čoveka i odvaja od životinje. I pritom je možda i sreća što je marginalizovana. Jedino tako može da bude prava alternativa.