Masmediologija na Balkanu

Prvo, Spasoje Ž. Milovanović, upravnik ovog teatra, po čijim je rečima sve što se u njemu nedavno zbilo – predstava izvšitelja o izvršiteljima za izvršitelje u kojoj je učestovalo i samo pozorište za određenu sumu, a koja je bila zatvorena za javnost, takoreći, privatna – potpuno normalno i uobičajeno, onaj je upravnik koji je pre neku godinu pozvao Aleksandra Vučića da bude pokrovitelj festivala Teatar na raskršću.

Drugo, što je, nažalost, poznato širem krugu ljudi od onih koji se kreću oko pozorišta, izvršitelji su oni ljudi koji plene imovinu onima koji su zapali u dužničko ropstvo zbog kredita i iseljavaju ljude iz njihovih domova.

Obe ove stvari, međutim, reći će neko – i pozvati predsednika da bude pokrovitelj festivala i iseljavati ljude i oduzimati im stanove koje ne mogu da plate, legalne su u ovoj, kao i u većini zemalja. Mi ih samo – posao izvršitelja – tek neku deceniju iskušavamo kroz „čari“ tranzicije.

Ipak, tada kada je Milovanović pozvao Vučića da bude pokrovitelj festivala, protiv toga se pobunio i na bojkot pozvao i ostale kolege reditelj Igor Vuk Torbica, koji je i sam, dosledno, zbog toga otkazao i budući angažman u niškom teatru.

Priključilo mu se tada još nekoliko pozorišta koja je trebalo da učestvuju na ovom regionalnom festivalu povukavši svoje predstave.

Objašnjenje je jednostavno – zašto bi jedan pozorišni festival davao legitimitet političaru (jer zapravo je tako a ne obrnuto) koji će sa na taj način „zakititi“ tobožnjom posvećenošću regionalnoj saradnji, dok je, uistinu, čitavu svoju političku karijeru izgradio na sejanju razdora na prostoru bivše Jugoslavije.

U slučaju izvršitelja stvar je unekoliko komplikovanija. Ko ne vređa na nacionalnoj, verskoj, rodnoj osnovi i ima da plati, taj u pozorištu igra. Za cenu koja je – poslovna tajna. I to je danak tranziciji. Ali danak tranziciji odavno su i mera i ukus, ključne stvari kada su u pitanju tako tanani pojmovi poput kulture i umetnosti.

Pa tako noga u visokoj štikli završi na koncertnom klaviru Narodnog pozorišta u Beogradu, a svadba, kako valjda i dolikuje po ukusu onih koje sadašnje vlasti postavljaju na čelna mestu u kulturi, odigrava se u ambijentu Etnografskog muzeja.

Dobro je dok se sve ne pretvori u scenu iz filma „Masmediologija na Balkanu“ – pečeno prase sa jabukom u ustima na koncertnom klaviru na banketu. U slučaju filma, jedne skorojevićke, novobogataške porodice kojoj fali još „samo“ patina kulture i noblesa, što rekla Fema.

U slučaju naše stvarnosti, na opštem trandebalu, terevenci, vašarištu u kakvo se pretvara srpsko društvo i njegova kultura.