Veza politike i biznisa niti je tajna niti romantična priča. U tom jedinstvu postoje legitimni interesi privrednika da utiču na donošenje zakona i ostalih propisa koji regulišu tržište, i političkih stranaka kojima je potrebno finansiranje. U normalnim državama taj odnos vrlo je precizno regulisan, a kada se posumnja da je neka stranka iskočila iz utvrđenog klišea, da je imala tajne račune i neprijavljene donatore – pljušte skandali i ostavke.
Srbija je, međutim, drugačija zemlja. Posebna. Za razliku od okruženja, gde se u članstvu političkih partija nalazi dva, tri ili pet odsto od ukupnog broja biznismena, kod nas je svaki treći u nekoj od (obično i poželjno) vladajućih stranaka. Toliko ih nema čak ni u sportu, a o kulturi, humanitarnim, ekološkim udruženjima ili drugim društveno poželjnim aktivnostima da i ne govorimo, iako i te oblasti vape za zdravim novcem sponzora.
U zemlji koja ni više od decenije po okončanju ratova i sankcija ne može da prebaci polovinu industrijske proizvodnje iz 1989, toliki priliv ideologiziranih privrednika bila bi pojava za sociološku analizu, kada ne bi bila reč o vrlo pragmatičnim motivima. Jer, biznismen čija je partija zahvaljujući i njegovim donacijama došla na vlast, ili uzela bar deo kolača, mogao je računati da će bar do narednih izbora imati privilegovan status – pristup državnim fondovima, subvencijama, povoljnim kreditima, velikim poslovima pa makar morali i da se raspisuju tenderi, čak i da će zahvaljujući tome zatvoriti konkurenciju. Svi ostali morali su put da krče kroz šumu propisa koje svaka institucija tumači na svoj način, morali su da plaćaju sve poreze, da trpe najezdu različitih inspekcija koje rade svaka po svojim pravilima… Ko pretekne u tim procedurama, jedva da zadrži dah za opstanak na tržištu, ko ne izdrži – ili ode u bankrot ili postane „drug član“.
Taj model, koji je najbrutalnije promovisao nekadašnji JUL, vrlo brzo se „primio“ i gotovo da je izgradio aktuelnu ekonomsku elitu u Srbiji – većina današnjih tajkuna nisu u biznis ušli kao „solo igrači“, mada je činjenica da su lako menjali partije, ili su, prosto, finansirali sve. Vlastima zbog toga uopšte nije odgovaralo da urede poslovni ambijent po kome smo, iz godine u godinu, na sve nižoj grani. Biznis nije bio zainteresovan za ozbiljnija ulaganja u proizvodnju ili nove tehnologije, bilo šta što traži duži ciklus obrta od jednog izbornog perioda. Zato, uprkos brojnim prirodnim i izgrađenim prednostima, Srbija još nije na listi poželjnih investicionih destinacija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
