Minimalno

Poslednji put kada su najmanje plaćeni među nama dobili povišicu, bilo je 2014. godine. Kako je to moguće? Tako što minimalnu platu određuje telo pod nazivom Socijalno-ekonomski savet, koji čine sindikati, poslodavci i Vlada Srbije. Među njima samo su sindikati uvek bili za podizanje plata, poslodavci su uvek bili protiv, a Vlada Srbije se baš svaki put saglašavala sa ovim drugima. Sada se odjednom desilo suprotno. Potpuno neočekivano premijer je u ekspozeu rekao kako minimalna zarada mora da se podigne.

Zatim su – potpuno očekivano – to isto rekli i poslodavci. O čemu se radi? Iako je u prvi mah delovalo da je Vučić shvatio kako stvarno nije u redu da siromašni postaju još siromašniji, zapravo se ispostavilo da i za ovaj „blagoslov“ treba da zahvalimo Briselu. Naime, preduslov za otvaranje poglavlja 19 u pristupnim pregovorima jeste oživljavanje socijalnog dijaloga. Prevedeno na srpski – deblokada Socijalno-ekonomskog saveta, odnosno povećanje minimalca.

Nije to stvar za radost. Minimalac je skoro dve godine bio ukopan na cifri od 121 dinar po radnom satu potpuno nezakonito. Jer propis je jasan: najniža plata se određuje uzimajući u obzir rast troškova života, prosečnu platu, egzistencijalne i socijalne potrebe radnika i njegove porodice, stopu nezaposlenosti, kretanje zaposlenosti i opšti nivo ekonomske razvijenosti države. Jasno je da se Vlada nije vodila nijednim od ovih kriterijuma. Da jeste, plata bi rasla makar za stopu inflacije. A nije.

Više je razloga za to. Prvi je to što je država sama najveći poslodavac pa samim tim nije objektivan arbitar u sukobu privrede i sindikata. Veći minimalac znači i veće izdatke za budžet, naročito jer se sa rastom najniže plate podižu i sve ostale zarade u javnom sektoru, koje su određene koeficijentom vezanim baš za minimalnu zaradu. Naravno, sa većim platama država ubire i veće poreze i doprinose od poslodavaca iz privatnog sektora, ali taj rast prihoda teško da može da pokrije veće državne troškove za neto plate.

Drugi problem su privatni poslodavci koji imaju reč u Socijalno-ekonomskom savetu, odnosno krupni kapitalisti. Njihov glas se kod političara dvostruko računa, jer predizborne kampanje neko mora da plati, a to sigurno ne mogu sindikati. Problem je i što su sami sindikati hronično razjedinjeni, pa nemaju onu polugu moći koju tako efikasno koriste njihove kolege u razvijenim zemljama EU – štrajkove i blokade saobraćajnica. Ovde su sindikati tek malo više od političkog ukrasa svake vlasti.

Zato i ne treba da čudi što smo na epohalno podizanje minimalca na 130 dinara o kojem se sada govori morali da čekamo dok nas Brisel na to nije podsetio. Ko zna koliko ćemo morati da čekamo dok nas ponovo ne podsete. Sigurno duže od šest meseci.