Mirdita, dobar dan

I najdobrohotnijem umu ne može a da ne padne na pamet da se u pomenutim slučajevima floskula – da je kultura prethodnica politike, da stiže tamo dokle ova još dugo neće dobaciti i sl, može dvojako tumačiti. Kao istinska plemenita misija kulture ili kao pokušaj politike da putem nje, tzv. „mekim“ načinom, privoli na ono što se ne može „tvrdim“, političkim putem.

Festival koji je kao znamen uzeo lik i delo Fehmiua priziva zapravo u sećanje prostor nekadašnje zajedničke države za ljude iz Srbije i ljude sa Kosova, pa i zajedničku prošlost te i kulturu na tom prostoru. Onda, a sada i više, prepreka u odnosu na ostale krajeve bivše SFRJ je jezik i otuda može nije zgorega kulturu koja na tom različitom jeziku a na tako bliskom prostoru počiva predočavati ovdašnjoj publici planski. Fehmiu znači i vezu između dve kulture koja se, istini za volju, nikada u potpunosti nije prekinula.

Da nije tako, ne bi u prvom filmu sa Kosova kandidatu za Oskara igrala jedna Mirjana Karanović. I ne bi Miki Manojlović sa kolegama iz kosovskog nacionalnog teatra napravio predstavu. Ali, da su glasovi ovih i ovakvih ljudi mogli da nadjačaju zaglušujuće pokliče i urlike onih drugih, ratnih glasova, možda bismo i dalje sarađivali bez posebnog insistiranja na tome. Problem je, međutim, osim sa politikom i političarima, sa svim onim „običnim“, tzv. „malim“ ljudima, izmanipulisanima tom „velikom“ politikom za koje i dalje postoje pitanja svih njihovih i svega njihovog izgubljenog i nestalog i života koji je teži nego što je bio i za ljude u Srbiji i za ljude na Kosovu jer inače ove prostore ne bi u tolikom broju napuštali i jedni i drugi.

Ipak, i tu kultura prednjači. Osim debata posvećenih kulturnoj saradnji Srbije i Kosova, festival „Mirdita, dobar dan“ pokušao je da se bavi i temom nestalih tokom konflikta na Kosovu što, iako se tiče brojnih ljudi na ovim prostorima, nije bila i jedna od tema Briselskog sporazuma.