Mirini memoari

A sasvim drugim povodom – regaujući na predstavu Olivera Frljića pod radnim naslovom „Kompleks Ristić“, nekadašnji predsednik Mirne stranke Ljubšia Ristić uspeo je ponovo da u javni prostor unese temu svetske zavere. Po Ristiću „Rusi i Amerikanci“ dogovorno drže predsednicu izčezlog JUL-a, kao neku vrstu taoca. Uostalom, kako se ističe, ljudi koje je selektovala Mira Marković, ali i Vojislav Šešelj, danas su najvažnije ličnosti srpskog establišmenta.

Zaista, da li su u pravu oni koji tvrde da Mira Marković ima obavezu prema svim građanima Srbije koji su imali iskustvo života u vreme Miloševića, da svedoči o procesima tog vremena, i o ličnostima koji su se transformisale i zadržale pozicije? Međutim, to ne bi bio prvi takav pokušaju, imajući u vidu da njena publicistička delatnost s vremena na vreme se razbukti – poslenji put pre tri godine kada joj je Dragan Hadži-Antić objavio knjige „Destierrada e imperdida“, odnosno „Prognana i neizgubljena“. Sa sve crtežom na koricama koji je sama nacrtala i opisima kako izgleda život udovice diktatora – „ne živim u Parizu, nosim vunene suknje i čarape zimi i tanke šarene suknje leti, jedem hranu koja je slična našoj, mada nijedna nije slična našoj“.

Količina istorijske istine koju je ponudila Markovićeva otprilike ravna ostatku Miloševićeve harizme, kada su se na malobrojnim skupovoma podrške posle Petog oktobra, pojavljivali uglavnom ljudi koji su nasrtali na novinare, ostrašćeno ukazujući na svetsku zaveru. Stvarnost je toliko daleko od sećanja koja ona može da ponudi, koliko i njena lirska zalaganja za humanizam, od potpuno nehumanog načina na koji je srpski establišment pre 20 godina nastao. S tim ne treba brkati, to što je Srbija časno poražena. U srpskom društvu postojao je građanski antiratni pokret, koji se jugoslovenskoj klanici apsolutno protivio, kao što su postojali i pojedinci koji su nastojali da u zlom vremenu ne donesu zle odluke. A pogrešnih i zlih odluka je bilo, poput onih o političkim ubistva – od Ivana Stambolića, Ćuruvije do Zorana Todorovića Kundaka. Memoari svakako nisu mesto gde bi se to razrešilo, ali jesu zgodni za priče o zaveri i drugoj političkoj fantastici.