MMF više nije štit

Razlog nije samo odsustvo bilo kakvih izjava državnih zvaničnika o toku pregovora i stalan priliv drugih vesti koje ne daju medijima da se usmere na razgovore sa Fondom, već su ovi pregovori od najmanje suštinske važnosti za Srbiju, kada se uporede sa svim ranijim slučajevima.

Kada bi sutra bilo saopšteno da su pregovori odloženi ili otkazani usled neslaganja dve strane, šta bi se dogodilo? Verovatno ništa.

Srbija danas od MMF-a ne traži nikakav novac. Srbija danas od MMF-a ne traži nikakvo rešenje. Srbija danas od MMF-a ne traži baš ništa.

Ranije je država od Fonda tražila zaštitu od sopstvenih građana. Svojevrsni alibi za sve „teške i oštre“ mere koje bi nameravala da preduzme (i koje na kraju uglavnom nikad nije preduzimala), tako da bi ministri uvek mogli da izađu pred kamere i izjave da su sve to morali da urade zbog MMF-a.

Ali, Srbija više nije ni u 2002. ni u 2006, već na ulasku u 2015. godinu. Izgovori više ne „pale“, pa pošto nam novac Fonda nije potreban, svima je jasno da je i njegova batina suviše kratka da bi bilo koga u državi mogla da natera na bilo šta. Dakle, za smanjivanje plata, penzija, subvencija, za stečajeve, likvidacije i radno zakonodavstvo MMF više nije nikakav štit. Vlada to sve radi sama, svojom voljom i u ime svih građana.

Drugi razlog, i jedini koji je državi preostao, jeste uverenje da će aranžman sa MMF-om biti „pozitivan signal“ za investitore koji će onda, uvereni u fiskalno ispravan put Vlade, pohrliti u Srbiju.

Istorija pokazuje da to ipak nije tako i da programi sa Fondom Srbiji nisu donosili masovne investicije. I logika kaže da to neće biti tako, i to ne samo zato što se Srbija već pokazala kao zemlja kadra da napravi aranžman sa MMF-om i da ga onda flagrantno prekrši. Čak i da nije toga, aranžmane sa MMF-om imaju zemlje čije su finansije u problemima, a ne one čije nisu. Drugi problem sa ovim argumentom je taj što investitori ne biraju lokaciju za ulaganje ni po tome kako Vlada trenutno radi ni po tome šta MMF trenutno misli o njenim finansijama, već gledaju dugoročno. Niko u zemlju ne ulaže da bi u njoj ostao tri godine, koliko uglavnom traju aranžmani sa MMF-om, niti četiri godine, koliko (teorijski) traju mandati izabranih vlada, već mnogo duže.

Jedina prava i velika korist od MMF-a je onda istina koju saznamo o javnim finansijama posle svake njihove posete. Ona istina zbog koje nijedan ministar ovih dana ni reč ne pominje o Fondu. Kao da delegacija iz Vašingtona nije ni sletela u Beograd.