Mešihat Islamske zajednice u Srbiji, na čijem čelu je Muamer Zukorlić, doneo je odluku da formira politički savet. Sastav će biti naknadno utvrđen, i to na predlog Zukorlića. U novopazarskoj čaršiji, gde je i sedište Mešihata, različiti komentari.

Jedni kažu da je to probni balon koji Zukorlić naduvava u Sandžaku, inače godinama opterećenom političkim trzavicama među bošnjačkim strankama, a u poslednje vreme i neslogom među islamskim sveštenstvom. Drugi smatraju da će savet biti pokriće za još izraženiji politički angažman Zukorlića, čemu je bio sklon i do sada, dok za treće novo telo treba da mu pomogne da se ne bi previše politički zaletao.

Sam Zukorlić svoje izlete u politiku pravda konstatacijom da su tome skloni viđeniji predstavnici drugih verskih zajednica, navodeći za primer istupe mitropolita Srpske pravoslavne crkve Amfilohija ili episkopa Artemija. Zaista, ako je Amfilohije nad odrom ubijenog Zorana Đinđića mogao da „pretresa“ čak i globalnu politiku“ (te 2003. bio je aktuelan napad SAD na Irak), ako se Artemije kosmetskim Srbima nameće, ne samo kao verski već i kao politički vođa ili, prisetimo se, ako je papa Jovan Pavle Drugi rušio komunizam na istoku Evrope, zašto i Zukorlić ne bi dopustio svom političkom biću da se razmahne.

Treba reći da ni političari nisu imuni na uplitanje u aktivnosti verskih zajednica. Na primer, premijer Republike Srpske Milorad Dodik ovih dana kritikuje poglavara Islamske zajednice Bosne i Hercegovine Mustafu Cerića zbog posete Kosovu, konstatujući da je sarajevski reis remetilački faktor, kako u BiH tako i u regionu. Setimo se, na primer, Mila Đukanovića koji je podržao osnivanje nove crkve u Crnoj Gori kao kontrateže Mitropoliji SPC na Cetinju. Istorija je na ovim prostorima beležila da se svetovna vlast petljala i u izbor visokih verskih poglavara, priča se tako da su tome bili skloni čak i komunisti, inače deklarisani kao zakleti ateisti.

Muftijih potez, dakle, nije nikakav presedan, ali on još jednom otvara staro, a suštinsko pitanje: šta je sa odvojenošću duhovnog i svetovnog. Ta nevidljiva međa koja deli veru i državu je ustavna kategorija u modernim društvima ali, kako pobrojani primeri pokazuju, očigledno nije sveto slovo na papiru, pogotovo ne na ovim našim, balkanskim prostorima, baš kao što ovde nikada nije zaživela ni ozbiljna podela na političku levicu i desnicu po modelu demokratski razvijenih sredina. Zato će se sveštenici i dalje mešati u politiku, a političari u veru, uvek kada jedni, odnosno drugi procene da će nešto ućariti na „terenu“ suprotne strane.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari