Muzej Jugoslavije

Izložba posvećena sedamdesetogodišnjici pojavljivanja TNT grupe na prostoru Jugoslavije, otvorena početkom decembra u Muzeju Jugoslavije, trebalo je da traje do kraja januara, ali je, srećom, bila produžena evo sve do pre neki dan.

Oni koji su odabrali da je baš tada posete imali su i privilegiju da od dvojice poznavalaca – autora izložbe Roka Galvana i pisca citirane „Cvijećarnice u kući cveća“ Lazara Džamića, čuju zbog čega je čuveni strip „Alan Ford“ bio popularniji u Jugoslaviji nego u rodnoj Italiji, štaviše, kako mu je neprevaziđeni prevod Nenada Briksija obezbedio kultni status na ovom tlu.

Bilo je to iskustvo poput oaze u pustinji kulturnih zbivanja ili gnezda zaverenika u neprijateljskom okruženju – mejnstrimu savremene kulture koja uglavnom želi da satre svako sećanje na jugoslovensko nasleđe i uveri nas, izvukavši svako malo za potrebe svojih državotvornih projekata mačeve Stefana Nemanje i ustaške srboseke, da je naše „poreklo“ i naš „identitet“ negde drugde a ne u omrznutoj Jugoslaviji.

Na užas pomenutog kulturnog mejnstrima ne samo ovde, već na čitavom jugoslovenskom prostoru, te prezrena zemlja, „tamnica naroda“ kako su je neuko nazivali, zabljesnula je još jednom svojim sjajem i veličinom sve one male, u sebe zatvorene, ksenofobične satrapije iz nje proistekle.

Dogodilo se to, nažalost, sa smrću Đorđa Balaševića kada su na ulice jugoslovenskih gradova spontano, bez dogovora i plana, a u savršenom skladu i redu, izašli svi oni koje je ova smrt dotakla kao smrt nekog najrođenijeg, najboljeg druga, čoveka čije je postojanje i umetnost vraćalo veru u mogućnost normalnog života na ovom prostorima, dostojanstva življenja i zajedništva uprkos svim zavadama i ratovima.

Zemlja koje ga je ispratila – Jugoslavija, kako je to nedvosmisleno stajalo u jednom od naslova ovih novina, sa njegovom se smrću i definitivno preselila u sećanje i postala muzeološki artefakt. Možda ipak samo dok ne stasaju neki novi klinci…