Na veštačkim plućima subvencija

Dok nadležni smatraju da je reč o učinkovitom načinu za smanjenje stope nezaposlenosti sindikalci i stručna javnost ističu da sistem subvencija poslodavcima predstavlja najobičnije bacanje para jer izuzetno mali procenat radnika zadrži zaposlenje i posle isteka subvencija. Prema računici Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata samo pet odsto zaposlenih na taj način zadrži posao nakon isteka subvencija, što znači da na poslu za stalno ostane tek svaki 20 radnik.

Kada se pogledaju statistički podaci, stiče se utisak da su sindikalci apsolutno u pravu u svojoj kritici subvencija kao neefikasne mere koja jedino odgovara poslodavcima. Logika je jednostavna. Država stranim investitorima i drugim preduzetnicima plaća radnu snagu kojoj ovi pak određuju minimalne nadnice i time uvećavaju svoj profit. Neko će reći, nema veze što dobro zarađuju ako i građanima Srbije koji su nezaposleni omoguće da rade i izdržavaju svoje porodice. Problem je u tome, a to je ujedno i najveća kritika stručne javnosti, što ne postoji nikakav mehanizam koji bi garantovao da će strani investitori koje država praktično časti finansijskim injekcijama, nakon njihovog isteka ostati u zemlji.

Naime, postoji bojazan da će nakon što država prestane da pomaže investitore oni prestati sa svojim poslovnim aktivnostima u Srbiji i otići u neku drugu zemlju koja takođe nudi subvencije a cena rada je još niža, što automatski obezbeđuje i veću profitnu stopu. Takođe, zanimljivo je i da država poslodavcima daje subvencije za sprovođenje prakse, obuke, samozapošljavanje i javne radove, dakle, uglavnom za projekte koji ne garantuju da će zaposleni zadržati svoja radna mesta nakon isteka subvencija. To je i osnovni razlog zbog koga sindikalni aktivisti upozoravaju da se država ponaša kao servis poslodavaca na uštrb egzistencije radnika. Javljaju se i sumnje da se podsticanje zapošljavanja kroz subvencije zloupotrebljava od strane političara na vlasti kako bi se stvarala slika da nezaposlenost pada, a u suštini na duge staze to nije slučaj.

Shodno tome, pitanje je da li bi bilo isplativije da država napusti neefikasni sistem subvencija i da ta finansijska sredstva usmeri na reindustrijalizaciju ili javne radove koje bi sama organizovala. Time bi se privredi pomoglo da ojača na održiv način, a ne da živi preko „veštačkih pluća“ subvencija za radna mesta. Time bi na dugi rok došlo i do zdravog rasta zaposlenosti, a onda i većih plata. To možda nije instant rešenje, ali jeste odgovorno.