Nada za male

Višegodišnje pretnje da će ih sa tržišta „zbrisati“ približavanje Srbije Evropskoj uniji, odnosno da u tom jedinstvenom i visoko normiranom agrarnom sistemu nema mesta za mala domaćinstva kakva sada dominiraju kod nas, kao ni za njihove proizvode, razvejao je ministar poljoprivrede Branislav Nedimović najavljujući upravo suprotno.

On je objasnio da će to ministarstvo propisati zakonske uslove koji moraju biti ispunjeni ukoliko mala domaćinstva žele da se registruju i na svom posedu prodaju svoju robu. Reč je pre svega o merama koje se odnose na bezbednost hrane, a koje neće biti tako rigorozne kao sadašnji propisi, po kojima su, tvrdi ministar, poljoprivrednici morali da zadovolje kriterijume dostupne samo najvećim kompanijama. Takođe, mere će obuhvatiti i finalne proizvode a ne samo primarne, jer će paori kupcima moći da ponude i mleko sa svojih farmi i sir, mesne prerađevine ili viši stepen prerade voća i povrća, od zimnice do vina. Najavljena je i pomoć domaćinstvima, koja će ipak morati da poseduju neku opremu koja garantuje određeni kvalitet proizvoda, pa će država učestvovati sa 50 odsto sredstava neophodnih za to, dok će u devastiranim područjima pomoć dostizati i 65 odsto vrednosti ulaganja. Nedimović je uveren da je i to „jedan od načina na koji se razvija svako mesto u Srbiji i svako selo“, pri čemu domaćinstva postižu uštede jer ne prave velike transportne troškove.

Iako je ova najava donekle razbila strah seljaka od moćne proizvodnje razvijenog Zapada, činjenica je da uprkos visokosofisticiranog i finansijski uređenog agrara, ni model o kome govori ministar nije za taj isti Zapad novina. Kupovina na imanjima gde se roba proizvodi, deo je često društvenog kolorita, korak „vraćanja prirodi“ a proces kada jednom započne, obično prelazi u naviku. Kupci vole da znaju gde je i kako proizvedeno povrće koje kupuju, pa su u Nemačkoj, Austriji ili Francuskoj mnoge gradske i ruralne porodice zbližile toliko da i njihova deca često idu kod prijatelja na selo u berbu. Negde to i država podstiče, pa nije neobično da u vreme velikih sezonskih radova, recimo u berbi grožđa u nemačkoj pokrajini Pfalc, škole odu na raspust kako bi učenici sa roditeljima mogli da pomognu na okolnim imanjima. Kod nas verovatno toliku „darežljivost“ i fleksibilnost države ne treba očekivati, ali je dovoljno i to što je poslat signal da opredeljenje za razvoj velikih posedima i masovnu proizvodnju nije jedina opcija. Možda će i mala domaćinstva moći da prežive.