Nadežda i Rastko

Ne umanjuje njen značaj što to nije legat – kuća koja je direktno pripadala Nadeždi i Rastku, već legat njihove sestre Ljubice Luković.

Koja je u lepoj, nekada brižljivo negovanoj, tradiciji zadužbinarstva razumela da su njene krvne veze sa dvoje velikih umetnika i ono što je ona imala iz njihovih života zapravo opšte kulturno dobro koje je kao takvo i zaveštala na „polzu otečestvu“.

Revitalizacija kuće urađena sredinom sedamdesetih dozvolila je da ona zaživi kao muzej tek desetak godina – do sredine osamdesetih.

Ipak, bilo je i to dovoljno da neke generacije studenata i đaka osete kako je to obitavati u prostoru i među predmetima koji su pripadali velikim umetnicima.

Taj neposredni živi susret smisao je legata kao takvih – on nekada ne samo za stručnjake već i za obične ljude znači približavanje liku i delu onih o kojima legat govori.

Ali, već 1986. Muzej Nadežde i Rastka Petrovića zatvoren je, a postavka je povučena.

I od tada – muk.

Kuću proždire vlaga a na njoj stoji obaveštenje da će zbog neodložnih radova na zgradi, Muzej do daljeg biti zatvoren za publiku.

„Do daljeg“ traje već 35 godina, a radovi se odlažu unedogled.

Narodni muzej, koji je ovu kuću dobio na staranje, u međuvremenu je imao preča posla.

Ne znamo šta se zbivalo u poslednje dve decenije 20. veka, ali u 21, već početkom, trebalo je najpre da dođe na red sama najveća nacionalna muzejska institucija.

I ne možemo da se otmemo utisku da je i ovaj poduhvat kasnio deceniju i više jer je i njega, kao i mnogo šta u ovoj zemlji, prekinulo ubistvo vizionarskog premijera koji je početak obnove Narodnog muzeja najavio tada donatorskom večerom.

Kako-tako, nacionalni muzej ipak je rekonstruisan, u međuvremenu je urađena i sanacija Muzeja Vuka i Dositeja, pa je predviđena Galerija fresaka i onda će valjda i Nadežda i Rastko doći na red.

Samo da se još postavi i spomenik Stefanu Nemanji, na čiju je izradu otišlo novca dovoljno da se obnovi bar desetak legata.