Narod i opozicija

Prva je, što se o tome toliko priča. Ovde je toliko dugo, glavnu političku temu nametala Srpska napredna stranka i njen lider Vučić, da je i dalje gotovo neprimetno da je došlo do preokreta. Od tačno pre godinu dana, u martu 2018. kada Đilas nije Vučiću čestitao pobedu na beogradskim izborima, SNS klizi u, čini se, nezadrživu delegitimizaciju. Na površini, to se ogleda u tome da je opozicija uspela da promenu vlasti postavi kao okosnicu sadašnjeg političkog života.

Mnogobrojni glasovi u javnosti koji se bave time da li vlast treba menjati sa Boškovim Dverima ili sa neodređenim iznenada izniklim mladim markistima, samo su znak da je politika uspela da oživi posle okovanosti. I da ta živost curi ispod i iznad vladajuće propagande koja i dalje nastoji da brutalno i pomno kontroliše većinsko mišljenje u Srbiji.

Druga dimenzija je simbolička, e sad što takođe postoje mnogi glasovi u javnosti, kojima se ta simbolika ne sviđa, nije toliki problem. Jer, kao i u prethodnoj dimenziji, najvažniji je utisak da se nešto ozbiljno radi na promeni vlasti, da postoji kako bi se to reklo, komunikacija između društva, to su građani u protestu, i političkih organizacija, to su okupljeni u Savezu za Srbiju. Vlast i tu nastoji da se propagandno zakloni smišljeno širenim tvrdnjama da su svi isti, da nema manjeg zla, jer je zlo čista metafizika, da su lideri SZS već pokazali svoje mračno lice u vreme vlasti DS. Ali, ta DS i njen predsednik su izgubili vlast mirno na izborima, i u njihovo vreme nije se postavljalo pitanje da li se izborna utakmica vodi fer.

Svi koji misle da su slobodni izbori i slobodno pravo glasa prevaziđena tekovina i da se moraju boriti za neku dubinsku nedorečenu društvenu promenu, svesno podržavaju Vučića, makar se pravili nesvesni toga šta rade.

I tu je treća dimenzija – Sporazum sa narodom je vešto napisan dokument koji sadrži najmanji zajednički sadržalac u kome svako u Srbiji može da se prepozna, ako je glasač i političko biće. Bez obzira koju politiku da zagovara, šta misli o bliskoj i daljoj prošlosti, a šta o budućnosti, svako može naći u tom Sporazumu nešto za šta je vredno boriti se, potpisao ga, ili ne. Čak iako ga taj sporazum podseća na ono što je stari DOS usvojio kao ugovor sa narodom pre Petog oktobra. Jer, sad više nije i ne može da bude isto.