Naš jezik

Svi oni zapravo su već „potpisnici“ naučno utemeljene i, na kraju krajeva zdravorazumske ideje – da na prostoru bivše Jugoslavije – u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji svi govorimo jednim jezikom, sa nijansama u razlici, ali, kako to tvrde oni čije je posao da se time bave – lingvisti, nedovoljnim da bismo govorili o nekoliko jezika. Demokratičnosti i tolerancije radi, svi zagovornici i potpisnici ideje nisu nikada insistirali na određenom nazivu tog jezika po nacijama koje pretežno naseljavaju pomenute države, već su ih prosto i jednostavno, a zdušno, prozvali „našim jezicima“. U prilog njihovoj tezi idu i sve slavističke katedre na svetu na kojima imamo sreće da se ovi „jezici“ još izučavaju jer su oni tamo najčešće objedinjeni pod jednu katedru koju neretko vodi govornik ili znalac samo jednog od tih „jezika“ istovremeno zadužen i za „sve ostale“. Šta će Deklaracija tačno doneti i koliko će zaista stvarnog uticaja imati na kulturnu, ali i svaku drugu politiku svih pojedinačnih zemalja, ostaje da se vidi.

Jedno je sigurno jasno, među onima kod kojih se pojam „naše“ određuje samo u odnosu na ono što je „njihovo“ i kojima upravljaju emocije i strasti (ali pogrešnog usmerenja) umesto razuma, najava donošenja Deklaracije o zajedničkom jeziku već je izazvala pravu paniku. Odmah se upalo u pomahnitalost tipa da to direktno osporava nečiju nezavisnost i „da to tako neće moći“. Nimalo čudno, jer na snazi u svim pomenutim zemljama isti su oni ili njihovi naslednici kojima je zdrav razum smetao i onomad, kada se Jugoslavija raspadala i uništavao svaki, ma i najmanji trag tadašnjeg i mogućnosti uspostavljanja novog zajedništva. Sluđivanje naroda poslužilo je za onu čuvenu „zavadi, pa vladaj“, a u usitnjenim, zaparloženim kulturicama, u kojima je recimo i to, dobrodošla i nekim (ne)kulturnim poslenicima poput nezajažljivih izdavača, ostala je da traje kao jedini poželjan model.

Zaboravilo se pritom da kultura to može biti samo ako povezuje, ako se komunicira, razmenjuje, a mi ni svesni nismo kakva je zapravo prednost i bogatstvo što sve to možemo na jednom, našem jeziku. I to je odgovor na pitanje svim onim „znatiželjnima“ zašto se tekstovi u Danasu ne „prevode“ ili „srbizuju“. Jer se razumemo.