Nasilje i odgovornost

Ovo nasilje, naizgled podstaknuto rasnom mržnjom, osudile su i reagovale gotovo sve nadležne institucije. Škola je prijavila slučaj, ombudsman je postupio po pritužbi, iz Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kao i iz vladinih tela za unapređenje položaja Roma upućene su kritike i apeli da se pod hitno reaguje, a ministar prosvete se pak dosetio da se incident nije dogodio u školskom dvorištu, nego negde pored, te zaključio da nije fer odgovornost pripisati isključivo školi, nego i policiji, centru za socijalni rad, porodici.

Niko, međutim, bar u medijima, nije targetirao školu kao najodgovorniju, upravo zato što je ona ispravno postupila prijavivši slučaj policiji. Usled haosa sa organizovanjem male mature, kada su i tim nasilnim osmacima već sve ocene zaključene pa se ne mogu disciplinski kazniti, ona je mogla i da iskulira. Problem je što to i jeste praksa obrazovnih ustanova, pogotovo ako se tuča dogodi pola metra van školskog dvorišta. Međutim, škole prećutkuju nasilje ne zato što ne žele dramu ili nekoga štite, nego zato što ne znaju šta da rade. Drugim rečima, škola kao vaspitno-obrazovna ustanova mora da snosi deo odgovornosti, ali prosvetni radnici nisu edukovani za takve situacije.

Pored škole, odgovorni su i centri za socijalni rad, koji u saradnji s policijom moraju da pruže stručnu pomoć deci koja su doživela nasilje kao i nasilnoj deci i njihovom roditeljima ne bi li im kroz odgovarajuće programe to siledžijstvo izbili iz glave. Centri za socijalni rad na evidenciji imaju 100.000 dece, s kojima rade bez kapaciteta, ali i bez adekvatne edukacije i sistemske podrške.

Nadalje, motiv za ovo nasilje bila je rasna mržnja, koju velikim delom podstiču mediji stereotipnim i tabloidnim izveštavanjem (mahom oni mediji koje sama država finansira). Ipak, pored rasne netrpeljivosti, prema mišljenju psihologa, u pitanju je prvenstveno potreba dece za dokazivanjem i prebijanjem nekoga ko je slabiji, i to one dece iz porodica u kojima postoji neka frustracija. Tu dolazimo do odgovornosti porodice, one u kojoj su roditelji ili nezaposleni i na ivici egzistencije ili prezaposleni pa i ne znaju šta im rade deca, jednom rečju porodice koja je disfunkcionalna, jer samo takva postoji u Srbiji.

Odgovornost je na svima nama koji činimo ovo društvo, a uvek je možemo izbeći tako što ćemo reći da nas se to ne tiče ili nije naš resor ili ćemo naći neku klauzulu u zakonu koja će podržati odluku da ne učinimo ništa. Ne treba nam stoga deklarativno zalaganje za toleranciju prema nacionalnim manjinama Ministarstva za rad i socijalnu politiku, nego energičniji angažman na polju socijalne zaštite, kao što nam ni od Ministarstva prosvete ne treba merenje milimetarske udaljenosti od školske linije, nego promišljeniji i inteligentniji rad na razorenom obrazovnom sistemu i kvalitetnim vaspitnim i obrazovnim programima, koji će nas učiti, između ostalog, toleranciji i građanskoj odgovornosti.