NATO i mitovi

Istina, ta prošlonedeljna izjava teško da može biti „istorijska“. U odnosima sa NATO, „srpske zemlje“ opravdano imaju pažljiv pristup. Ali priča o nepremostivoj udaljenosti nastaloj zbog bombardovanja Republike Srpske 1995. i SRJ 1999. sve je više mit. Što se Srbije tiče, valjda je, da je tako, sve sumnje razvejalo potpisivanje sporazuma o individualnom akcionom planu sa NATO ranije ove godine. Ne treba podsećati koliko je snažna saradnja Srbije i NATO u okviru Partnerstva za mir već godinama, pogotovo koliko ona prevazilazi saradnju sa drugima, uključujući Rusiju i ODKB. To sa Rusijom je još jedan mit.

A to što sa NATO nema (još?) govora o članstvu Srbije, u stvari nikome ne smeta. NATO-u ne smeta jer sa Srbijom pre svega želi pouzdano partnerstvo i politički dijalog. Srbiji, takođe, nije potrebno da se upušta u pitanje članstva, najpre njenim političarima koji vode računa o rejtingu.

Iako je Dodik ublažio svoj stav prema NATO, on insistira da BiH ne treba da se učlanjuje u ovaj savez bez referenduma, što je pošten pristup. Da li bi organizovanje referenduma automatski značilo da od članstva nema ništa, pitanje je na koje nije lako odgovoriti. Ali učlanjenje neke zemlje u vojni savez suviše je krupno da bi se odluka prepustila vladi ili parlamentu, mada je takav pristup bio česti. I Crna Gora, kao svoj bezbednosni i spoljnopolitički prioritet odredila je članstvo u NATO, a politička elita zalaže se da o tome odluči parlament i pored vrlo upitne podrške građana ulasku u savez.

Dodik smatra i da NATO treba da „uveri narod da je dobar savez za Srbe“, što je takođe logično. I ne mora da znači da NATO, u tom uveravanju, jednog dana ne bi mogao imati važne saveznike među pragmatičnim Srbima.

Milo Đukanović skoro je rekao da je NATO, uz EU, jedini garant stabilnosti na Balkanu. Razmere i oblici prisustva alijanse u zemljama regiona su različiti. Iako za NATO Balkan trenutno nije prioritet, realnost je da taj savez u regionu dominira i da, zaista, nema alternativu. Sve drugo su mitovi.