Ne odustajmo od 8. marta

I kako je to već svojstveno postmodernom dobu, zastupljeni su gotovo svi društveni i umetnički pravci počev od industrijske revolucije do Vikiliksa: i Klara Cetkin i kvir aktivizam, i evropski standardi zastupljenosti žena na liderskim pozicijama i simbolični cvet za „drugarice“ u duhu socijalističkog kolektiva a protiv pljačkaške privatizacije, i pobuna protiv marginalnog položaja Romkinja, i podela poslova u domaćinstvu, sve do sigurne kuće kao pribežište od porodičnog nasilja, te rodne senzitivnosti i milenijumskih ciljeva Ujedinjenih nacija…

Nije ni čudo stoga što pod navalom takvog eklektičnog „mejnstrima“, mnoge žene, okupirane svakodnevnim poslovima, učenjem, podizanjem dece, ili sveprisutnom ekonomskom neizvesnošću, reaguju ignorisanjem. Njihova je poruka da im nije stalo do tog jednog izvikanog dana, niti vide šta obeležavanje Dana žena menja u svetu i njihovom životu, osim što ih možda malo iznervira. Ali kako bi se to reklo u stilu kanadske sociološkinje Naomi Klajn (No logo), to što je neka društvena vrednost brendirana sjajnim marketingom, tako da se prikrila njena suština, ne treba da nas zavede da lično zaboravimo tu suštinu.

I u vreme socijalizma možda se građankama nije mnogo išlo na proslave Osmog marta, improvizovane u radničkim menzama, niti su svoje ljudsko ostvarenje videle u važećoj ideologiji. Ali ipak, bio je to način da se iskaže poštovanje jednom humanom cilju – boljem životu za što veći broj ljudi na svetu.

Ne treba zaboraviti da 8. mart inicijalno niti je bio karneval, niti potrošački praznik – to je dan kada su u Njujorku i Čikagu 1909. protestovale žene, i to prevashodno iz šivačnica i danas poznatih tekstilnih marki proizvođača odeće, tražeći da radni dan traje osam sati i da se ukine dečji rad, a protest je silom ugušila policija. Vek kasnije, ovo je cilj kome i dalje teži dobar broj stanovnica i stanovnika planete. Zato, ne odustajmo od Dana žena, bez obzira na način obeležavanja.