– Vi ste nepristojni, ponižavate me, ovo je provokacija, a sve to jer vašim predsedničkim kandidatima ne ide dobro, glasio je deo „odgovora“ premijera Aleksandra Vučića na nekoliko puta ponovljeno novinarsko pitanje…
…kada će započeti isplata zaostalih zarada koje država duguje radnicima propalih društvenih preduzeća u Nišu, a koju je on, pre četiri meseca, najavio za kraj prošle godine.
Vučićeva „svađa“ sa novinarskim pitanjem, kao i neprimeren odnos prema novinarima i medijima koji mu nisu po volji, nisu novost, što, dakako, ne znači da bi se na njih trebalo navikavati. Ni optuživanje prethodne državne administracije i za prošlost i za sadašnje stanje, zamena teza ili strategija „napad je najbolja odbrana“, nisu njegovi izumi. Novina, nažalost, nije ni nastojanje države da žmuri i pred (više)decenijskim problemima, pa i onim najosetljivijim.
Bivši radnici niških društvenih preduzeća koja su nakon neuspešnog restruktuiranja ili privatizacije otišla u stečaj pokušali su da podsete na svoj problem koji traje od 2000. i prošlog petka, kada je Vučić ponavljanje „nezgodnog“ pitanja nazvao provokacijom, a nakon što je položio kamen temeljac za fabriku Leoni, koja će „zaposliti najmanje 2.200 novih radnika“, što će država subvencionisati sa 6,4 miliona evra. Bivšim radnicima je preko medija poručio da para i za njih nema, a da će isplata onoga što su davno zaradili ići „u skladu sa mogućnostima“. Za razliku od prethodnih, aktuelna vlast im je u poslednjih par meseci isplatila socijalnu pomoć u visini minimalca, podsetio je.
Radnici ovih preduzeća, ne samo u Nišu, protestuju već godinama, a neki od njih su štrajkovali glađu. Aktuelna i nekoliko bivših republičkih vlasti obećavale su im „zakonsko rešenje i model isplate“, ubacivale pa izbacivale takvu stavku iz republičkog budžeta, pravile pa prepravljale spiskove dugovanja, postavljale pa produžavale rokove. Za to vreme, oni su, kako su sami upozoravali, obolevali i umirali, njihove porodice gladovale, komunalni računi se gomilali, a izvršitelji im kucali na vrata…
Prema dostupnim podacima, takvih radnika je u Srbiji više od 100.000, a država im na ime neisplaćenih zarada duguje više od 400 miliona evra. Mnogi od njih imaju izvršne sudske presude, a sve veći broj i presude Međunarodnog suda u Strazburu. Izbegavanje da se ispuni obavezno i obećano, dakle, nije opcija. Svako, pa tako i država Srbija, mora da izmiri sopstvene račune. Arogantni „odgovor“ premijera novinarima u stilu „a vi što mučite crnce?“ tu ne pomaže. On je možda dobar samo u vicu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
