Nešto između

A u pitanju je, dodaje on, jedan od simbola a ne ukrasa ovoga grada.

Međutim, već decenijama unazad gledamo dve stvari – da se simboli Beograda i industrijska zaostavština prodaju, a potom i da se pretvaraju u nešto potpuno drugo od onoga što su bili, najčešće u stambeni i poslovni prostor.

Između prestanka funkcionisanja nekih od tih prostora, štaviše, početaka njihovog urušavanja i propadanja i momenta u kome su privatizovani, ostavivši građane ovoga grada bez nekog od mogućih boljih mesta budućnosti i uspomene na lepšu prošlost, dogodilo im se da zasijaju, trenutak pre nego što će zauvek zgasnuti okovani u staklo i čelik novog svetskog poretka.

„Okupirali“ su i na nekoliko godina oživeli ta mesta mahom mladi, kreativni ljudi pretvorivši ih u prostore stvaranja, rađanja neke nove muzike i umetnosti, okupljanja i sabiranja neviđenih energija na jednom mestu.

Tako je bilo sa bioskopom Zvezda iz lanca nesrećno i neuspešno privatizovanog Beograd filma, tako je bilo sa Inex filmom, Magacinom…

To se sada dešava sa zgradom BIGZ-a, vrednim arhitektonskim nasleđem modernizma u izvedbi čuvenog Dragiše Brašovana.

Sve što muzicira i stvara daleko od mejnstrim televizija i reflektora estrade, a što je, kao i uvek, ponajbolje obeležje ovoga grada, vezalo se proteklih godina za ovo mesto.

Ako se u međuvremenu svi oni prepuste snalaženju i radu svako za sebe, kao što neki od njih verovatno i mogu i hoće, izgubiće se ipak taj duh zajedništva, prožimanja, kreativne energije iz koje nastaju najbolje stvari.

Bilo bi to kao da beogradska kulturna scena sedamdesetih i osamdesetih nije imala Studentski kulturni centar – gde bi svoje performanse izveli Marina Abramović, Raša Todosijević i Era Milivojević, gde bi koncerte održavali novotalasovci?

I dok se Bigzovci pitaju kuda će sad, stradala je i zgrada Matrijaršije u požaru.

I sila kreativaca prevashodno iz vizuelnih umetnosti, vezana za strip kao najprepoznatljiviji, ostala je bez prostora.

Ako ovaj grad misli da se gradom i dalje zove, ako i dalje hoće da se kiti titulom metropole na Balkanu i Njujorka u Evropi, ili bar Londona na kontinentu, onda pod hitno mora da nađe prostor za umetnike iz BIGZ-a i Matrijaršije.

A ako mu je ipak bliže zasenjivanje prostote grdosijama od spomenika, grobljansko popločavanje ulica i pretvaranje centra u pešačku zonu poput korzoa u kakvoj provinciji, onda ništa.