Njujork, Njujork

Javnost u Srbiji saznala je u sredu poslepodne, u udarnom terminu TV programa, da je Vučić nekoliko minuta porazgovarao sa Trampom na prijemu koji je prethodne večeri organizovao predsednik SAD i da je Tramp prihvatio njegov poziv da poseti Srbiju. Srpski predsednik nadahnuto je govorio o susretu sa Trampom i „prvom damom“ SAD, sa sve minucioznim opisima kako se sa Trampom rukovao čak četiri puta i kako mu je američki lider rekao da liči na NBA igrača. Dolazak Donalda Trampa, bez svake sumnje, predstavljao bi dobru vest za Srbiju, ali ostaje da se vidi da li će predsednik SAD zaista doći naredne godine, kako priželjkuje njegov srpski kolega.

Pored šefa države, sa Trampom je uspeo da u UN porazgovara i šef srpske diplomatije Ivica Dačić. Načinom na koji je prišao američkom predsedniku tokom jedne od sednica u Njujorku Dačić je „ukrao šou“ Vučiću, budući da svi domaći mediji preneli snimak na kojem je prikazan njegov „diplomatski manevar“. Mada pojedini tvrde da se Dačić poneo „nediplomatski“, njegov gest, koji je uključivao pokazivanje naslovnih strana srpskih novina iz vremena kada je Tramp pobedio na izborima, ne odudara od retorike i ponašanja na koje nas je navikao upravo predsednik SAD, niti od principa takozvane „meke sile“, čiji najveći zagovornik je Amerika.

Ako se uzmu u obzir bilateralni sastanci koje su Vučić i Dačić imali ove sedmice u Njujorku, stiče se utisak da i jedan i drugi imaju razloga za zadovoljstvo. Pored pomenutog Trampa, srpski predsednik razgovarao je i sa francuskim kolegom Emanuelom Makronom, sa turskim liderom Redžepom Tajipom Erdoganom, koji će ubrzo posetiti Srbiju, kao i sa brojnim drugim zvaničnicima, dok se Dačić, između ostalog, sastao sa bolivijskim predsednikom Evom Moralesom. S druge strane, obraćanje Vučića Generalnoj skupštini UN može se smatrati „delimično uspešnim“. Njegove poruke o očuvanju mira i stabilnosti na Balkanu, rešavanju kosovskog pitanja i članstvu u EU kao strateškom cilju Srbije dobro su zvučale, baš kao i citiranje Isidore Sekulić, Majkla Blumberga, Alberta Anštajna i Dvajta Ajzenhauera, ali sve to izgovoreno je u polupraznoj sali, bez prisustva lidera iz regiona, koji bi, po logici stvari, trebalo da budu najviše zainteresovani za obraćanja zvaničnika iz Srbije, „sidra stabilnosti“ na Zapadnom Balkanu.