Normalizacija

Sudeći po festivalima, glumcima i filmovima, „normalizacija“ je davno postignuta, u stvari, kao da ničega „nenormalnog“ nije bilo ili bar pomenuti u tome nisu učestvovali. Opet, po tumačenju istorijskih zbivanja, ali ponekad i po dnevnopolitičkim ispadima s obe strane, „normalizacija“ deluje kao stvar privida ili bar nešto što bi se manipulacijom (a svedoci smo da je već uspevalo) dalo pretvoriti u sopstvenu suprotnost.

Sve je počelo (prestalo) nestankom pomenute zajedničke države, mada ima onih koji tvrde da je i ona bila privid, konstrukcija. Iza nje je, kako to često biva kad su u pitanju utopije, ostala nostalgija, čežnja za (nepostojećim) idealnim mestom i vremenom. Možda je to tajna veza između onih „tankoćutnijih“ na ovim prostorima ili se, kao u slučaju još uvek velikog broja stanovnika te nekadašnje zajedničke zemlje, naprosto radi o toposima detinjstva ili mladosti i nije ništa drugo do nostalgija i čežnja.

Ipak, osim aplauza nekim davno prošlim vremenima i sećanjima na njih, ovdašnji glumci, reditelji i filmski radnici uopšte nagrađeni su konkretnim priznanjima. Osvojili su nagrade kao najbolji glumci, reditelji, za najbolje filmove i to u nacionalnoj selekciji (hrvatskog) festivala. Kako? Učestvujući u koprodukcijama ili, jednostavnije rečeno, sarađujući sa sentimentom ili bez njega, ali iz profesionalnih razloga. Sviđalo se to nekome ili ne – jezik je isti, pa je i famozno tržište samim tim veće, a odnedavno još jednu granicu, naizgled propustljivu, ali zapravo čvršću nego što je ona između dve države – granicu između nekoga ko je u EU i onoga ko nije, lakše će biti prelaziti zahvaljujući takvoj vrsti saradnje. A to je sva normalizacija koja nam je potrebna.