Došao je i taj dan – održava se druga međuvladina konferencija (prva je bila u januaru 2014. na kojoj su zvanično počeli pregovori) na kojoj su otvorena pregovaračka poglavlja između Beograda i Brisela. I to dva – 35 o Kosovu, koje se u delu javnosti u Srbiji smatra nastavkom političkog uslovljavanja, i 32, o javnim finansijama. Koliko letos premijer Vučić je najavljivao da je moguće da se istovremeno otvori mnogo više – čak četiri ili pet poglavlja, ali to se nije desilo. Uprkos njegovoj oceni u autorskom tekstu objavljenom na jednom od čitanijih portala u Srbiji – da je reč o „najrevolucionarnijem danu u srpskoj istoriji“, čini se da su rezerve u političkoj i medijskoj javnosti veće nego što bi se u ovakvom trenutku očekivalo.
Nije samo reč o tome da ako EU ima zamor od proširenja, građani u zemljama kandidatima prirodno reaguju zamorom od pristupanja. I padom evroentuzijazma, koji je ako ništa drugo razumljiv s obzirom da su sve postpetooktobarske vlade dosad mnogo puta oglašavale rokove ulaska Srbije u Uniju, koji se stalno pomerao. I to sve dok i sama EU nije ušla u krizu, čiji se ishod ne vidi. Reč je i o tome da deo opozicije smatra neuspehom što, zbog zaoštrenih prilika na unutrašnjem planu, nisu otvorena i dva poglavlja o vladavini prava i ljudskim pravima. I što proces pristupanja mnogo više doživljava kao deo spoljnopolitičke konstelacije nego unutrašnjeg demokratskog napretka.
Ipak, uprkos svemu tome, svakako je bolje što je proces, ili što bi optimisti rekli novo razdoblje nepovratno počelo, od zaglavljenosti ispred briselskih vrata, pri čemu drugih vrata koja bi se sa nadom u neki boljitak otvorila – jednostavno nema. Koliko god da se ona ukazuju evroskepticima u vidu Rusije, asocijacije država koje okuplja Moskva, već su se istorijski odavno povukle sa Balkana, i uprkos medijskoj prisutnosti, teško da se tamo ozbiljno razmišlja o stvarnom povratku, sem u slučaju svetskog rata. A ni tada to nisu vrata, već provalija.
Evrointegracije, koliko god kritikovane, jesu proces za mir, i to im je neporeciva vrednost, koliko god prosečni birač u Srbiji čitao prve tri reči u tome, odnosno čvrstu evropsku valutu i bolji život koji ta valuta predstavlja. Stoga možda nešto od te revolucionarnosti o kojoj govori i Vučić zaista treba i prepoznati u jučerašnjem danu, čak iako predsednik Nikolić, koji je 2008. omogućio tadašnjoj vlasti da potpiše SSP, bez čega jučerašnjeg dana ne bi bilo, poziva na mudrost i oprez.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
