O slučaju Đokovića: Roditelji, najveći prijatelji i neprijatelji dece

Onako kako je to činio od početka Otvorenog prvenstva Australije, gde se sa suprugom Dijanom i drugim sinom Markom pridružio bliskim saradnicima pobednika rekordnog broja grend slemova u Melburnu, da ga na licu mesta podrži u pohodu na 93. titulu.

Pa, sve do sve do kratkog, ali dovoljno nesmotrenog ili provokatorskog (sami prosudite) zadržavanja u društvu „spornih“ navijača, okružen zastavama Rusije čiji su predsednik Vladimir Putin i ratna politika prema Ukrajini omraženi i sankcionisani na Zapadu.

I to baš u sportskom kompleksu u kom Novak juri 10. AO šampionski ček, 22. GS trofej i prvo mesto na ATP listi. U trenutku kada organizator turnira svako isticanje državnih obeležja anatemisane zemlje strogo kažnjava, na svoj način mešajući sport i politiku.

Vrlo je moguće da Srđan Đoković nije imao pojma da ga je zaustavio ni manje ni više nego čovek sa poternice SAD i Kanade, s mestom na crnoj listi Evropske unije zbog „zločina u Ukrajini“, ali je sigurno znao za važeći antiruski protokol na Australijan openu.

Kao što je imao opredstavu o tome kako će odjeknuti njegove prošlogodišnje parole, izrečene u trenutku roditeljskog očaja zbog kriminalnog tretmana sportiste vanvremenske težine, kog su lični otpor prema vakcinaciji protiv korona virusa i unutrašnji politički sukobi koštali deportacije iz Australije.

Zbog poređenja te torture sa razapinjanjem Isusa, uz niz prekornih obraćanja zapadnjacima na račun potcenjivačkog odnosa prema ostatku sveta i burnih replika istog, biznismen poreklom sa Kosova morao je da zna kako će biti dočekana njegova sledeća greška u koracima. Na štetu sina, naravno.

Mada Novak neme veze sa nazorima i ponašanjem svog oca i teško da može da ga kontroliše, a sam vodi računa gde će i kako šta da kaže, dovoljno je da se njegovo ime stavlja u negativan kontekst. I nameće mu se dodatni medijski i psihološki pritisak, kao da mu nisu dovoljne rasprostranjene sumnje u njegovu povredu.

Umesto da u miru plovi ka melburnškom tronu mora se nositi sa indirektnim posledicama očevog ubeđenja da je famlija Đoković bogomdana, zbog Novakovih impozantnih dela. Da je „nebeska“ Srbija svima trn u oku, a on samo zato što je roditelj asa takvog formata pozvan da javno iskazuje stavove o svemu i svačemu.

Narcisoidno zaboravljajući da su Novakovo dobro i karijera važniji od svake njegove teme. Bez da to umanjuje sve zasluge i žrtve Srđana i Dijane Đoković za profesionalne podvige najpoznatijeg Srbina na svetu, posle Nikole Tesle, jer to je drugi „padež“.