Preovlađujući medijski komentar povodom odlaganja odluke o statusu kandidata glase da „Srbija može da gleda EU u oči, a da li može i Unija to isto“. Iako asocira na čuvenu kampanju demokratske opozicije iz 2000, kojom je reklamiran Vojislav Koštunica kao političar koji „uvek može da vas pogleda u oči“, sadašnji medijski lajt-motiv zasnovan je na letošnjoj izjavi Borisa Tadića nakon transfera Ratka Mladića Hagu – „Srbija je dokazala da se drži svoje reči, i sada je na EU da dokaže to isto“.
Filozof Zoran Đinđić, pak, svojevremeno je pišući o raspadu Jugoslavije, primećivao, oslanjajući se na nemačkog teoretičara Karla Šmita, da je očit trend „učitavanja“ lažnih pitanja u društvenu stvarnost. Pojednostavljeno, kad elita jednog društva unese lažno pitanje u javno mnjenje, društvo ostane „zaglavljeno“ u nemogućim odgovorima, jer je suština lažnog pitanja da dobar odgovor na njega ne postoji.
Čini se da je tako i u ovom slučaju i da bi ispravno pitanje trebalo da glasi da li posle 9. decembra sami sebi možemo da pogledamo u oči i da kažemo da smo se dovoljno reformisali i da gradimo društvo na evropskim vrednostima – pre svega na građanskoj slobodi i efikasnoj ekonomiji. Možemo dodati i čitav spisak vrednosti od nezavisnog sudstva do odgovornog ponašanja prema životnoj sredini. Da li smo dakle reformisali koliko smo mogli? Da li, sem izbornog sistema, imamo smenjive političare na vlasti ili se pak strategija državne politike „i Evropa i Kosovo“ zasniva na korišćenju kosovskog populističkog potencijala, za pridobijanje glasova i opstanak sadašnjih političara na vlasti – neki od njih su u njoj praktično od 1996? Da li sever Kosova branimo u Briselu zato da bi tamošnji građani i svi građani Srbije bezbednije i bolje živeli ili zato što konflikti niskog intenziteta uvek pogoduju održavanju postojećeg političkog stanja?
Ili prizemnije, da li smo ispred svojih kuća uveli posebne kontejnere za papir i plastiku, zabranili izlivanje otrova u reke i regulisali deponije, tako da ekološki ne uništavamo i teritoriju koja je nesporno unutar naših (nedefinisanih potpuno) granica? Da li smo suzbili korupciju i kriminal do nivoa da ne guše preduzetništvo i svakodnevni život? Da li smo se potrudili da bolje radimo i zarađujemo? Da li možemo da se pogledamo u ogledalo i na nešto od pobrojanog odgovorimo pozitivno?
Možda bi to bilo racionalnije nego samo da čekamo da nas u oči pogledaju Unija, odnosno Nemačka, i kažu „da“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
