Odlazeći saziv

Biće to zasedanje pod zdravstvenim merama, onako kako će se izgleda odvijati sav društveni život dok se virus korone sasvim ne primiri ili se ne pronađe vakcina.

To znači merenje temperature, fizičko odstojanje, maske i rukavice.

„Bićemo primer za sve parlamente kako u budućnosti treba da se radi u ovakvim vanrednim situacijama“, izjavila je tim povodom predsednica parlamenta Maja Gojković.

Ta njena i potreba njene Srpske napredne stranke za političkom izuzetnošću i to tamo gde bi trebalo da se bar bude isti kao i oni pre njih je neverovatna. I opasna. Na samom početku rada saziva pre četiri godine Gojkovićeva je izvređala najstarijeg poslanika Dragoljuba Mićunovića iz DS, ne u žaru političke borbe, nego da pokaže kako joj se može. Pokazala je kakvu ćemo „izuzetnost“ imati.

Parlament je u naredne četiri godine umesto poprišta žestokih diskusija, postao poprište žestokog dokazivanja nadmoćnosti od strane SNS i još žešćeg uzmicanja parlamentarizma.

Sada Narodna skupština treba da odobri odluku o uvođenju vanrednog stanja koju je doneo predsednik Aleksandar Vučić. Iako su tu odluku supotpisima podržali Gojković, kao i premijerka Ana Brnabić, koja na papiru ima jača ovlašćenja nego predsednik, smatra se da je ovo ključni korak kojim je parlament postao manji i od makova zrna u SNS sistemu vlasti.

Iako Vučićevi naprednjaci imaju više nego ubedljivu većinu, parlament je jednostavno u njegovom predsednikovanju postao suvišan. I sama stranka mu je donekle suvišna, osim ako se članstvu ne obraća preko video- poruke kojoj se mora aplaudirati. Sem za aplauze i odobravanje, odnosno ovacije predsedniku i načinu na koji on lično vodi zemlju, za skupštinsku borbu nema mesta.

Ili pak, ako je uperena na tamo gde predsednik pokaže migom, kao kad radikali naruže ministarku Zoranu Mihajlović, ili kad Čedomir Jovanović isproziva ministra Ivicu Dačića. Ili možda na samom kraju mandata kada usamljeni Saša Radulović krene da kritikuje globalizam i Evropsku uniju.

Kako nema mesta za borbu, tako nema i za prkosnu, antisistemsku opoziciju, koja se grupiše po hodnicima i na stepenicama. Opozicija koja je više od godinu dana izdržala u proglašenom bojkotu parlamenta, i uspela ipak time da skrene pažnju na krizu parlamentarizma, u pravu je što se zadnjih dana nije vratila u skupštinske klupe. Ovaj saziv treba da u istoriju ode kao bojkotovan.