Kada je umesto primene skoro pa međunarodno usaglašenog plana Z-4, koji je Srbima u samoimenovanoj Republici Srpskoj Krajini garantovao status „države u državi“, usledila „vojno-redarstvena akcija“ 4. jula 1995. godine, koju je naredio predsednik dr Franjo Tuđman stvari su otišle u neslućenom pravcu.
Nastao je jedan od najvećih i najtužnijih izbegličkih konvoja (oko 200.000 ljudi) viđenih posle Drugog svetskog rata. Isti taj događaj je u očima službene hrvatske države bio jedan od najradosnijih dana u istoriji, kada je zaokružena celovitost, nezavisnost…
Snage međunarodne zajednice (UN), koje su u četiri zaštićene zone (Sever, Jug, Istok, Zapad ) čuvale nepriznatu Krajinu do konačnog rešenja – pukle su kao balon od sapunice. Ono što su trebali štititi nestalo je preko noći. Pitanje odgovornosti do danas nije rešeno. Samo su predsednik Hrvatske dr Franjo Tuđman i predsednik Srbije Slobodan Milošević pokazivali začuđujuću spokojnost. Za to vreme je ponovo, kako bi rekao zenitista Ljubomir Micić, krv Srba i Hrvata tekla u akovima.
Posle romantičarskih velikih južnoslovenskih iluzija kada su Hrvati i Srbi, posle Prvog svetskog rata, hrlili u zagrljaj. Ili posle Drugog svetskog rata, kada je pobedio partizanski pokret Josipa Broza Tita, koji je uzleteo uz krilaticu „Kad se bratska srca slože i olovo plivat može“, političari devedesetih stvorili su dugi mračni tunel u kome je olovo letelo.
Nedostatak zdravog razuma, principijelnost koja je prerasla u kolektivno nesvesno slično ludilu, sve je to treslo južnoslovenske narode.
Rezultat je bio porazan.
Najbrojnija etnička zajednica u Hrvatskoj, posle Hrvata, jesu Srbi, kojih je po popisu iz 2001. bilo 4,5 odsto, odnosno 201.631, dok ih je 1991. bilo 12,2 odsto ili 581.663. Tada se u Hrvatskoj 106.041 građanin izjasnio kao Jugosloveni, a 89.130 osoba nije se želelo nacionalno izjasniti (preteče Džedaja).
Danas se većina normalnih građana nerado seća bestijalnosti koja je u njihovo ime pokazana u ratu devedesetih. Prolivena krv na koju će se i danas pozivati i službeni Zagreb i službeni Beograd različito se tumači. Po svemu sudeći i Boris Tadić i Ivo Josipović, i pored sve vedrine koju njihovi odnosi donose na relaciji Hrvata i Srba, delom kao da su robovi uloga koje moraju igrati, po scenariju koji su napisali njihovi prethodnici iz devedesetih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
