Opomena iz Evrope

Istovremeno, u eri „nikad boljeg rasta“, kako vole da se hvale premijer Vučić i njegov ministar Vulin, u sivom sektoru je lane povećana „uposlenost“ za 43.400 ljudi i to čini skoro trećinu ukupnog rasta onih koji rade i za to dobijaju neku crkavicu. To kažu stručnjaci Svetske banke, a ne neka lažljiva opozicija.

Šta onda reći o porukama Luke Vinsentinija, prvog čoveka Evropske konfederacije sindikata, „da je došao u Beograd da premijeru i budućem predsedniku kaže da mora da se pobrine da socijalni dijalog funkcioniše i da plate i doprinosi moraju da se plaćaju“. „Ako inspekcija rada i pravosuđe ne mogu da sankcionišu kompanije koje se ovako ponašaju, onda zaboravite na EU. U Evropi, ako inspekcija utvrdi da niste radili po zakonu, morate da uplatite to što dugujete, a plaćate i novčanu kaznu. Ako to ne platite, onda idete u zatvor. Sve je tu jasno“, rekao je u razgovoru za Danas čelnik EKS.

Jednostavno rečeno, a nije ni prvi put da su takve poruke iz međunarodnih sindikalnih centrala i iz Brisela slate svim tranzicionim vlastima u Srbiji. Samo, ovog puta jedno neotvoreno poglavlje (broj 19, socijalna politika i zapošljavanje) i drugo otvoreno (broj 20, preduzetništvo i industrijska politika), biće veliki kamen spoticanja Srbiji u evropskim integracijama, ako našima ne bude „sve jasno“. Kade se tome dodaju poglavlja 23 i 24 (ukratko: uređeno društvo, vladavina prava, jake institucije i pravda za sve), nada da će se sve ovo realizovati do 2018. godine i malo duže naglo splasne. Nisu te obaveze, koje smo sami prihvatili, predizborna obećanja koja možete okačiti mačku o rep, nego nešto veoma opipljivo za dobrobit radništva i same države ako želi u EU.

U prevodu, iz Srbije ne smeju više da stižu vesti da se radnici ubijaju ili sakate zbog toga što ne dobijaju ono što zarade, da invalidi rada u zaštitnoj radionici štrajkuju glađu, niti da zaposleni znaju da godinama nemaju plate, a da ne znaju da li su u nečijem vlasništvu, stečaju ili u nekoj nedefinisanoj „birokratskoj rupi“. Ali, teško je očekivati boljitak kada gotovo nijedna partija, iz svih dosadašnjih vlasti i raznih opozicija to ne navodi kao osnovu delovanja, a ako to i kaže, nikad ne sprovodi. Dakle, vraćamo se na početak – ukoliko vlast, biznismeni, stranke i sindikati konačno ne uspeju da se dogovore i zavedu osnovni red u oblastima radničkih prava i zapošljavanja, posle omladine koja uglavnom ne radi, na ulice će izaći i radnici koji rade bez primanja, jer suva drenovina i jalova obećanja neće moći više da se cede.