Đinđićeva polupuna čaša

Odnosno kako je metaforički rekao, zavisno od toga da li je opšti doživljaj da je čaša polupuna ili je poluprazna.

Đinđić time, treba li ukazivati, nije povlađivao relativizatorima naše stvarnosti. Naprotiv, moglo bi se reći da je prenosio u politiku Srbije, misao velikog pisca, da li beše Franca Kafke, da istina jeste jedna, ali je njeno lice živo i menja se.

Moramo stoga dati prednost životu i promeni, a to podrazumeva savladavanje i obuzdavanje negativnog impulsa da se sagledava samo ono što je loše i rđavo.

Zamislimo zato na trenutak da razgovaramo umesto o našoj, o opoziciji u nekoj drugoj zemlji autoritarne vladavine.

Da li bismo onda dočekali na nož nastojanja tamošnje opozicije da se pozicionira što jače pred najavljene i tražene izbore, sa doživljajem da je čaša ne samo prazna, nego razbijena, da srča leti na sve strane i da je jedino važno sačuvati se od toga da se bude isečen o staklo?

Ili bismo, (kao recimo nekad kada su Žuti prsluci stvorili pokret za učešće na francuskim izborima), sa odobravanjem i simpatijom gledali na to što se posle četiri meseca redovnih uličnih okupljanja, opozicija koja je organizovala proteste izborno organizuje.

Da li bismo rekli da su u toj nekoj drugoj zemlji kad su potpisali neki papir, opozicionari dali isprazno ništa kojim žele da „kapitalizuju“ bunt protiv postojećeg stanja, ili bismo ocenili da opozicija u teškim uslovima ima snažan preizborni nastup i prelazi sa manifestacija narodnog nezadovoljstva na izborni manifest?

Da li bismo jedva čekali da se opozicionari posvađaju, kako bi dokazali da smo večno u pravu, jer oduvek tvrdimo, šta tvrdimo, pouzdano znamo, da od njih, a i od građana ionako baš ništa ne zavisi?

Jer, i opozicijom i nama i našom državom upravlja određena strana mračna sila (struktura), koja odlučuje i o vlasti i o opoziciji.

Ili bismo, opet da je reč o toj nekoj drugoj zemlji, primetili da uprkos svim manama opozicije, autoritarna vlast slabi i truli, da je situacija ustvari neizvesna, i da će možda na izborima doći do promene, ukoliko bude takvo raspoloženje naroda, odnosno birača?

Umesto dosadašnjeg političkog mazohizma, opoziciono javno mnjenje sada bi moralo, krajnji je čas za to, da pokuša da se i u odnosu na svoju zemlju Srbiju, stavi u neutralnu i dobronamernu poziciju, baš kao da je reč o nekakvoj drugoj državi. I da pruži šansu ne samo očaju nego i nadi.